Tuesday, March 31, 2009

Dnevnik Žike Pevlovića. III deo

Dnevnik, petak, 28. januar 1983. godine
(II deo Ovde)

Citati i komentari dnevnika Žike Pevlovića. (III deo, nastavak)

Na strani 1876. ima dalje jedan ovakav odlomak posvećen Informbirou:

„(...) Pobunu protiv IB-a doživeo je,“ misli se na Makavejeva, „bez potresa, kao normalnu stvar. U to vreme nalazio se na dužnosti predsednika omladinske organizacije čitave škole. Jednog dana dodeljen je da pomogne izvesnom omladincu, rđavom učeniku SKOJ-evcu.

Ovaj odnekud izvadio brošuru „Fašistička klika Tito – Ranković“ štampanu u Budimpešti. Začudio se, zabrinuo, a momka upozorio da se time ne igra. Savetovao mu je da brošuru preda nadležnim organima. U brizi za nesmotrenog druga o svemu je obavestio i direktora gimnazije, inače kućnog prijatelja nekih njegovih rođaka.

Direktor mu je predložio da sa incidentom upozna sekretara partijske organizacije. Mak je to učinio, ali sekretar je ostao ravnodušan. Kasnije je shvatio da je po sredi bila provokacija njemu namenjena. Hteli su da ga provere. (...)“

A. Ramos-Francis Bacon

Ovaj odlomak je dvostruko interesantan. Prvo kao slika mladog SKOJ-evca koji cinkarenja i obaveštavanja smatra normalnim postupkom, skrivajući se verovatno pod alibijem da je to u intersu partije, naroda i države. Njegove države.

Ali istovremeno otkriva i drugi momenat, a to je provokacija koja vlada među ljidima socijalizma, policijska provokacija, koja navodi na greh, izaziva krivicu, gde niko nikome ne može verovati, gde svi sumnjaju u svakoga i gde svako delo može biti protumačeno kao neprijateljsko.

Biti, dakle, u tim trenucima šef organizacije čitave škole značilo je, dakle, izdavati svoje drugove, a istovremeno biti spreman uvek da budeš izdan. Dakle, hraniti se tuđim mesom, a i biti spreman da ti budeš nečija hrana.

U jednoj fusnoti na strani 1886. piše Pavlović:

„(...) I dalje verujem da se prema zabludama u koje su nas uniformisali u povratnom detinjstvu i omladinstvu i prema onima koji su to činili hotimice ili ne, treba se odnositi sa toplinom i razumevanjem. Bilo je to doba Kunove grafike, i samo jedna boja bila, mogla i smela da bude lepa – crvena. Bila je to naša boja, naše nedeljive istine. Istorija nas tada nije blago munula u rebra, da nam skrene pažnju na našu naivnost, bio je to udarac pesnice po zubima. Pokazalo se da je istina deljiva. (...)“

Ja se slažem sa Pavlovićem u pogledu toga da prema ljudima koji su stvorili takvu atmosferu treba pokazivati izvesno razumevanje. Nipošto, međutim, toplinu. Ali ja ne tumačim to razumevanje onako kao što Pavlović ima izgleda da to pokazuje.

Za mene je razumevanje analiza. Za mene je razumevanje pokušaj da se objasni zašto su to ti ljudi tako radili, ko ih je to tome naučio, i koja je to i kakva ideologija napravila od njih neljude. Dakle, mene interesuje analiza ne zato da bih opraštao i da bih pokazivao romantičnu toplinu prema tim ljudima, nego da bih razotkrio svu gnusobu ljudske situacije u koju su oni bili, zahvaljujući svojoj ideologiji, stavljani.

Ali naravno da bih istovremeno i pokazao sve njihove žrtve, jer kada Pavlović kaže da istorija nije bila blaga prema ljudima koji su bili u takvoj zabludi, ona je još manje bila blaga prema onima koji su od tih zabluda trpeli.

I mi ne možemo nikako zaboraviti da veće razumevanje treba pokazati prema žrtvi nego prema dželatu. Pa prvo shvatimo one koji su nevini stradali, a zatim pokušajmo da analiziramo razloge zbog kojih su dželati postali dželati.

Ovde su upotrebljene malo jake reči, kada se radi o mladim ljudima u okviru SKOJ-a i onima koji SKOJ-u nisu pripadali i koji su čak bili neprijateljski raspoloženi prema SKOJ-u, ali potrebno je to zato da bi se distingviralo jasno šta znači razumevanje kao analiza, a šta znači razumevanje kao uzrok pokazivanja toplote.

Jer ovo drugo osećanje je vrlo opasno, ovo osećanje može značiti i želju za restauracijom. Ako ne kod Pavlovića ono kod drugih koji takvo razumevanje pokazuju.

Na strani 1888 nalazim na jednu misao koja me jako podseća na nešto o čemu sam ja i ranije pisao. Pavlović kaže:

„(...) Kafkinom Josefu K. ništa ne pomaže što je fizički slobodan da ode u kancelariju od 7 do 2. Njemu je saopšteno da je on uprkos tome, uza sve to, istovremeno uhapšen. Individualno slobodan on je u sebi, u svojim mislima, osećanjima i postupcima, u svojoj stvarnosti i dalje uhapšen. (...)“

Sećam se da sam ja ovakvu istu misao takođe preuzetu od Kafke razvio u smislu jedne paralele sa jugoslovenskim društvom. Sa jugoslovenskim društvom u vremenu tzv. otapanja leda, u vremenu koje se moglo nazvati i izvesnim stepenom liberalizacije.

Nama je rečeno da smo slobodni. Nama je kazano da možemo da radimo sve što želimo u okviru stalno rastuće demokratije. Ali uprkos toga što nam je rečeno da smo slobodni, mi se duboko u sebi u svojoj stvarnosti i dalje osećamo uhapšenima.

Osećamo se uhapšenima i osećamo se uhapšenima sve dotle dok se ne stvore uslovi za stvarnu demokratiju, i dok ne budemo videli kako se naše individualne slobode, ako pokušamo da ih iskoristimo preko postavljenih granica ne pretvaraju u naše osude, odnosno dok ne vidimo da zaista nismo uhapšeni.

Jer nama se da nismo uhapšeni tek mora dokazati. Mi ne možemo im verovati na reč da nismo uhapšeni, jer onog momenta kad je kod nas socijalizam pobedio, onog momenta mi smo zaista bili uhapšeni. Onda nam je rečeno kao Josefu K. da smo uhapšeni i mi to ne možemo zaboraviti i stvarnost to ne može zaboraviti.

Sad kada nam se kaže da smo slobodni, mi moramo da se vratimo na te prve dane, mi moramo da vidimo šta to razlikuje današnji socijalizam od onog starog socijalizma i da li ga razlikuje nešto bitno ili ono što mislimo da ga razlikuje nije ništa drugo nego jedan privid koji može preko noći nestati.

2 comments:

Anonymous said...

Divim se prozi gospodina Borislava Pekica i uvek joj se rado vracam. istovremeno se divim i zivotnoj putanji toga coveka kojeg sam imao prilike da upoznam negde krajem osamdesetih, ovde u Beogradu. Ne zameriti mi sto sam rad da diram u zivot mrtvih, umesto da pricam o njihovim besmrtnim delima. Iznenadila me je vest u nekim novinama iz Kovina da je Borislav Pekic u najranijoj mladosti bio pripadnik SKOJ-a. Da li je to istina? Naravno, cak i da jeste, svojim kasnijim zivotom B.P. je i te kako zasluzio najdublje postovanje. Cak i kada bi ta vest bila tacna, ona nikako ne moze da promeni misljenje o B.P. verujem nikoga ko poznaje bar deo njegovog zivota i literature. Nadam se da vam moja ljubopitljivost nije neprijatna. Hvala unapred.

Ljiljana said...

Ja to stvarno nisam nikada znala, a nisam sigurna da to nije jedna od onih vesti koje ljudi hoce da plasiraju kao kuriozitet. U svakom slucaju cak i da je tacno on je tada imao 14 godina, a istovremeno znam da je nocu lepio plakate protiv komunista. On je u Bavanistu bio samo par meseci posle ulaska partizana, pa je presao u Pancevo. Dakle ako je i bio to je moglo biti samo dva meseca, jer u Pancevu to sigurno nije bio. Tamo je bio clan jedne antikomunisticke grupe.
Srdacan pozdrav.