Saturday, March 24, 2007

“Sentimetalna povest britanskog carstva ”, 2 deo

Neke misli iz knjige “Sentimetalna povest britanskog carstva ”, 2 deo; od Borislava Pekića, izdato u Beogradu, 1992, BIGZ.

Narod je ono nad čime se istorija obavlja, premda njeni tvorci vole reći da je narod ono zbog čega se obavlja. Sumnjam. Da je tako, nijedan ozbiljan narod ne bi imao nikakvu istoriju i bio bi srećniji nego i sa najvećom.
*****
Ako se vode, ratovi koštaju i upropašćuju privredu zemlje, onako kako je pripreme za rat koji se neće voditi podižu, nauk koji savremene zapadne industrije dobro poznaju i na njemu grade svoj prosperitet.
******
U prosvećenom dobu glavna se bitka tiranija vodi protiv vlastitog naroda, pa tek potom protiv svih drugih neprijatelja.
*****
Povest nikad nije rezultat usamljene istorijske komponente, nego alhemijska interakcija mnogih, uključujući i nepredvidiv slučaj.
*****
SandglassKakve su posledice pogubnog, besmislenog Rata ruža? Tragične, kao i svakog građanskog sukoba. Spoljni ratovi imaju različite ciljeve, od proširenja teritorija do učvršćivanja prestiža koji će se kasnije u nekom drugom obliku naplatiti. Pravedni ili nepravedni, dobro ili rđavo zamišljeni, uspešno ili bezuspešno izvedeni, oni po pravilu sadrže u sebi racionalnu poentu, neku moguću korist za zemlju.

Oni razume se, mogu biti ili pogrešno projektovani ili nevešto vojevani, pa da do planirane koristi ne dođe, da ga država plati nazatkom i stradanjem. No, građanski je lišen i spekulativnog opravdanja, koje smo za spoljne – odbacivši sve moralne obzire – nekako napabirčili, pogotovu kad se ne vodi oko vladajućeg sistema nego za isti sistem pod različitim tutorima.
*****
Renesansa je doba umetnosti, nauke, istraživanja, avantura (tela i duha) i, razume se, trgovine. A iznad svega doba – ponovo otkrivenog fakta. Sve dok se na more niste navezli, mogli ste se u zamišljanju sveta osloniti na slobodnu, ničim nesputanu geografiju vaše spekulativne imaginacije, pa držati da je zemlja disk s Jerusalimom u centru, čak i da je na leđima nose četiri slona, ali na moru su vas cilju mogle odvesti jedino dobro shvaćene nebeske putanje zvezde a na kopnu tačno iscrtane zemljoopisne mape.

Za Englesku je nesumnjiva sreća što je u svoju renesansu ušla s vladarem koji je poimao značaj mora za dobrobit zemlje i bio pre svega sjajan trgovac, a onda sve ostalo, umesto da, kao mi Srbi, uđe s Turcima koji su mrzeli vodu a držali da trgovina nije za gospodu, ni politika i rat za raju.
*****
“Vizantinizam” je politički kvasac renesanse, sam duh evropskog preporoda, promućurnost, ako ta reč uključuje i onu meru “vizantijske pokvarenosti” bes koje se velika politika ne vodi.
*****
Savest je rđav savetodavac načelima, jer ih čini nesavitljivim, pa kad se sa nesavitljivim ljudima suoče, teže ona ljude a ne sebe da savijaju. Savijaju ili slome.
*****
Čini se da osobni karakteri istorijskih protagonista igraju u istoriji veću ulogu nego što je dopušta doktrina sporednog značaja ličnosti u istoriji, draga marksistima sve dok vlast ne uzmu i pokažu da sem tih ličnosti i njihove harizme, čiji je arhetipski kalup Staljin, a oni, upravo ti marksisti, njihovi najgorljiviji obožavatelji, ništa drugo istoriju i ne određuje.
*****
Znamo koliko zamišljeno ovlašćenje viših sila našim povesnim greškama daje snagu i ubedljivost jedino ispravnog puta. U odsustvu svežih divizija Hitler se uporno pozivao na Proviđenje, sklono i Fridrihu Velikom, nejasan pojam iza kojeg se mogao kriti samo Bog. Komunisti su se neprestano domunđavali sa silama istorije, čiju su nužnost i neizbežnost, uključujući nužnost i neizbežnost svoje vlasti, navodno zastupali, i ta je vera, ma šta o njoj mislili, davala mračnu lepotu i snagu i najbesmislenijim avanturama socijalističke prakse.
*****
Apsurdna je i, univerzalna inače, marksistička teorija o engleskoj revoluciji kao direktnom produktu socijalnoekonomskih promena u XVI veku. Bez njih se možda ne bi dogodila, ali se nije dogodila zbog njih, jer se lako mogla i s njima ne dogoditi. Teorija o klasnim uzrocima u faktima nema podršku. Opredeljenja učesnika nisu zavisila od bogatstva i socijalnog statusa, jer iste ljude, uspele i propale seoske plemiće, trgovce, učene osobe, ukratko građane svih staleža, nalazimo i u rojalističkom i u parlamentarnom taboru.

Psihološko tumačenje ima više smisla. Nikakva svesna, planirana namera događajima ne komanduje. Ni da se sasvim slučajno zbivaju ne smemo kazati. Oni se smenjuju po liniji kauzaliteta i načela proste akcije i reakcije.
*****
Od svih ratova građanski je, nema sumnje, najnesrećniji. Njegovi su razlozi uvek neubedljivi već samim tim što su upravljeni protiv sugrađana. Neprijatelj je u njima uvek vrlo blizu, s druge strane reke ili brda, s druge strane ulice, ponekad i s druge strane porodičnog stola. Zbog neprestane promene mišljenja i strana, snaga mu se nikad ne zna. Razaranja što ga pogađaju, zbog zajedničke teritorije obračuna, neizostavno pogađaju i razoritelje. Posledice su uvek zajedničke, jer, posle njega, poraženi ostaje u zemlji pobednika ali i pobednik u zemlji poraženog.
*****
Što je neizbežno, ni pametno ni glupo nije. Tek je neizbežno. Ono što je uvek glupo, to je revolucija. Čak i kad na nju, kao engleska, tako malo liči.
*****
Nema ništa nezahvalnije od opisa građanskog rata. Vojne između dve zemlje imaju granice, frontove, bojna pravila i konvencije, izvestan moral (umeren, razume se), ponekad i dobre razloge. Ratovi u krilu istog naroda nemaju ništa od toga, a dobre razloge najređe.

Ma kako teški međusobni ratovi bar pobedničkoj strani donose nekakvu nadoknadu. U građanskom, gde je isti narod i pobednik i pobeđen, prave nadoknade nema. Pobeda nad sopstvenim narodom uvek je Pirova. Svi su na gubitku. Poraženi ga oseća danas, pobenik će sutra.
*****
Demokratija je jedini politički sistem koji ne počiva na jedinstvu nego na razlikama, na jedinstvu, zapravo, koje se realizuje kroz izmirenje razlika.

No comments: