Friday, March 09, 2007

“Pisma iz tudjine-1”, 2 deo

Neke misli iz knjige “Pisma iz tudjine-1”; od Borislava Pekica, izdato u Zagrebu, 1987, Nakladni zavod Znanje.

Kad se sve žrtve prirodnih i neprirodnih nesreća saberu, još uvek ih je manje od žrtava ljudskog fanatizma. Tako se fanatizam, kao radikalan oblik nerazumevanja, nepoznavanja i nepriznavanja drugih, javlja istovremeno i kao moćan inspirator istorije i kao njena najteža prirodna katastrofa. Our worldPomore, pogrome, masakre i genocide našeg prosvećenog veka izveo je, razume se, fanatizam, ali bi opasno bilo poverovati da nekima nije kumovao hladan Razum, ma kako ga nazvali, naknadno obilazeći njegova groblja. Jer, u svako se fanatizmu može pronaći po neka razumna ali izopačena ideja, i u svakom razumnom poduhvatu fanatizam koji čeka svoj trenutak.
*****
Vlastite mane imaju uvek lepša imena od tudjih, i uvek bolje razloge od tudjih, a ponekad umeju da se pretvore i u vrline. Eto zašto je nečija postojanost za mene fanatizam, a moj fanatizam – postojanost mog karaktera.
*****
Izlet u prirodu, nije li to dirljivo? Čovek materijalističke civilizacije i robotskih navika, kome reklama zamenjuje slobodu volje a slobodna volja bira reklame, još nije pogubio drevne spone sa Zemljom i, kad god mu produkcija serijskih besmislenosti dopušta, vraća joj se da u njoj, kao mitski Antej, obnovi istrošenu snagu.
*****
Živimo u vremenu brzine. Krećemo se, mislimo, menjamo sve brže. Danas je više nego u bilo koje doba potrebno manje vremena da nešto pronadjemo, primenimo, na to se naviknemo, a onda, jednako naprasno, sve to zaboravimo i odbacimo. Da se pomirimo sa zemljom koja nije centar vasione, trebalo nam je hiljade godina, da shvatimo kako je možemo uništiti – nekoliko decenija, a da je uništimo – svega nekoliko minuta.
*****
Zastarevamo, opsolescentni postajemo brže nego ijedna generacija u povesti vrste. Dok su se stvari sporo menjale, iskustvo otaca moglo je važiti pokoljenjima pre nego što dodje u sukob sa iskustvom potomaka. Danas se bespoštedni rat iskustava, rat, u stvari, za životni prostor, vodi vec sa sinovima.
*****
Starost je pre svega umna, fizička i osećajna usamljenost, a stekao sam utisak da je na luteranskom Zapadu biti star, usamljen i nemoćan jedva nešto bolje nego biti mlad, debeo i neoprezan medju ljudožderima.
*****
Datum nastanka kompromisa nije poznat. Tvrdi se da je čovek zlatna sredina izmedju božanstva i životinje, id a je to prvi uspeli kompromis iz kojeg su proizašli svi ostali.
*****
Načelno, kompromis označava srednje rešenje od dva moguća i mahom bolja. Ravnotežu izmedju krajnjih mogućnosti i ograničenih uslova da se one postignu. U istoriji je to pokušaj da se pobedjena strana zadovolji osećanjem da joj nije oteto sve što se moglo. U filosofiji je to često istina koja najbezbolnije ujedinjuje sve naše zablude, a u nauci način da se od neke zagonetke napravi odgonetka koja će opet jednom postati zagonetna.

Ali, ma kako biblijski prezirali kompromise, zbog kojih ništa nije ni vruće ni hladno, već je sve otužno mlako, bez njih civilizovan život nije moguć. Bez izvesnih kompromisa ni ulicom ne bismo mogli proći. Svi bi, naime, držali da je ulica samo njihova.
*****
Kompromis, kao i svaki hibrid, sazdan od raznih pa i protivrečnih tendencija, nikad, naravno, ne izgleda naročito privlačno. Nipošto lepo kao čisti oblici krajnosti, od kojih je, silom prilika i razuma, sklopljen. Naprotiv, česti izgleda nakazno, kao nedonošče svojih krajnosti. Ali, pogledamo li istoriju, videćemo paradoks: ružno je sve što je od lepih, čistih krajnosti sazdano, a ružni kompromisi čine njen lepši deo.

Da, neugledni, nakazni, ružni kompromisi, a od istorije se ne ište da bude lepa nego podnošljiva.
*****
U istoriji civilizacije bilo je nacija koje su ratove tretirali kao masovne moralne preparandije. Drugi su na neke od njih gledali kao na plemenit sport. Tome olimpiskom idealu prvi su se primakli Rimljani, koji su svoje ratove počeli iz potrebe, nastavili iz sporta, a završili iz nužde. Danas rat više nije sport, ali je sport izgleda, postao – rat.
*****
Red i Zakon su produkt civilizacije, a civilizacija nije proizvod Reda i Zakona.
*****
Što svetu ide gore, to je novinama bolje. U novinarstvu je poznato da je smrt jednog čoveka koji se omakao niz stepenice teška nesreća, ali da je tek pogibija hiljadu ljudi od uragana – vest. Nekrofilni mentalitet u prirodi je poziva koji živi od tudjih nevolja, kao što lekari žive od naših bolesti, advokati od naših pogrešaka, a političari često od naših gluposti.

Medjutim, da li je od mizantropske štampe bolja neka koja služi umesto sredstava za uspavljivanje? Koja piše samo o lepim dogadjajima, uspesima vaše zemlje, dobrim izgledima za budućnost, padu cena i smrtnosti, o povećanju blagostanja, slobode i pravde? Jeri ma i takve štampe. Uglavnom tamo gde je optimizam državna politika, pesimizam je ostavljen čoveku s ulice.
*****
Slobodnu štampu i spokojan život istovremeno je nemoguće imati. Moguće je, naravno, bez slobodne štampe imati spokojan život. Samo, koliko će on trajati ako nikoga nema da nas na vreme obavesti o svemu što ga ugrožava?
*****
Ako Evropljanina javno zapitate šta je najvažnije u životu, reći će vam da su to ljubav, razumevanje, lojalnost, poštenje, ili ma koja od vrlina kojima se pokriva činjenica da se u medjuvremenu češto ponašamo kao svinje. Ako pitanje postavite u četiri oka, svako će vam reći da su najvažniji novac i vreme. Ako para ima, čovek se i bez ljubavi snadje. Lojalnost i razumevanje se kupuju. A poštenje je, kad mu vidite posledice, poslednja stvar koju bi pametan čovek poželeo. Jedino se vreme ničim ne nadoknadjuje i zato velimo da je ono – novac.

Kod nas se čovek uvek nekuda žuri, uvek je u nekoj hitnji, čiji cilj nije nikad jasan, samo je hitan. Posao se i ne mora svršiti, samo je važno da se brzo – ne svrši.

2 comments:

Unknown said...

Poštovanje za gospodju Ljiljanu i kćer zbog objavljivanja neprocjenjivih rečenica gospodina Pekića... Kad god sam u nedoumici, uzmem da pročitam šta je on imao da kaže i poruči... I uvijek vidim da je u pravu...

(published by Ljiljana Pekić) said...

Dragi Saša,
Hvala na divnom komentaru. I ja često posegnem za Pekićevim komentarima i mislima da se podsetim šta treba da kažem u nekim situacijama, šta da mislim i šta da citiram. Moram priznati da uvek nađem adekvatno rešenje kod njega.
Srdačan pozdrav.