ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Subota, 5. januar 1957.
Dobio pismo od Lj.
Poteškoća doktrinera je u tome što, od sreće koju pripremaju za sve ljude, obično ne vide sreću jednog čoveka. Nevolju koju nanose svojoj okolini izvinjavaju maglovitom srećom u nekom idealnom sutra (koje kao i Godo naravno nikad ne dolazi). U međuvremenu ostaje bol koga ostavljaju iza sebe.
Kako sam to duboko osetio danas čitajući njeno pismo: kako sam osetio da za moj opstanak ne postoji nikakvo sutra, ne postoji sutra mojih ideja ni mojih strasti; samo danas, samo sad. Ono što učinim sad to sam učinio. Ono što tek treba da učinim, to više nije moje, nego jednog života koji me bude nasledio.
Sad moram usrećiti nekoga, sad moram opstati, moje je vreme: vreme sadašnjosti, sutra ću u tesnacu svoje kože zateći nekoga koji me neće hteti da razume, koji neće mariti za moju ljubav i koji će prezreti moju predanost.
Ko je taj ko se priprema u meni kao u kukavičijem jajetu?
Ko je taj ko se sprema da mi oduzme život?
Da me ismeje?
Sreća je duboki zemljotres tela, nešto što pomeri svaku žilicu sa svog mesta, te opijena treperi u čekanju.
Sreća je dan koji kao sumrak pada preko čula, sreća je ta bolna opna koja umotava svaku misao u strah za svoju sudbinu. Ništa se za sebe ne plaši tako kao radost.
Sreća bi htela da umre telo, da bi ovo zadržalo samo nju kao svoju poslednju uspomenu: ona je smrtonosna, jer svoj produžetak traži i nalazi samo u smrti.
Ljubavi moja, sad znam kako se postaje nitkov. Prošlo je nekoliko sati i ponovo uzimama da pročitam ono što sam napisao.
Ne, još uvek nisam postao nitkov u onom smislu u kome sam to prorekao. Ali: zar nije po sebi nitkovluk svako osećanje pretvoriti u maksimu!
Zar ja moram baš svaku strast da pretvorim u refleksiju, da bih stvarao (ja to ne znam).
Hteo sam da kažem da je to možda jedan od načina koga moja sudbina upotrebljava da bi zaustavila moju promenljivost, jer odista ništa tako ne ubija iskrenost kao njeno stalno upražnjavanje.
Čujem majku u susednoj sobi.
No comments:
Post a Comment