ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
8. januar 1955. (nastavak)
Dionizijski zanos (u smislu jednog iracionalnog spajanja sa sobom) je ne samo zanos od identiteta i zanos u identitetu, nego i otpor koga život protivstavlja duhu sredstvima samog duha. U tom izboru izraza leži protivrečnost umetnosti. Srž je razlog prolaznosti. Jer ništa nema dublje od ponora čije dno poznajemo. Kad nema dna nema ni ponora. Ono što ponor čini smrtonosnim nije njegova beskrajnost nego njegov kraj. U svom Dionizijskom opterećenju umetnost zato nosi osećanje smrti. Igra tako ima značenje agonije.
Umetnost, a osobito muzika, je jedna neprekidna priča o smrti. Ono što je san za duh to je muzika za život. Smrt bačena unapred.
Ništa tako nepopravivo ne ubija kao dobra muzika. Pošto nosi ritam života i pošto je taj ritam obrazuje, ona navikava na smrt. Ona je njeno estetsko opravdanje.
Izjednačiti umetnost sa životom znači dopustiti da duh služi smrti.
Ali: smrt je iščezavanje živog a ne svesnog.Tako se sredstvo, koje nagon upotrebljava protiv duha, okreće protiv njega samog i ubija ga zanosom.
Energija sačuvana u knjizi, izolovana na slici, zatvorena u jednoj melodiji nastavlja se u revoltiranoj svesti. Tako svest prestaje da bude individualna, i postaje praslika apsolutnog.
Volja koja se iscrpljuje u umetnosti je volja za smrću. Izražena i objavljena sredstvima duha, ona postaje koncepcija nečeg što izvorno i po svom esencijalnom značenju ne pripada životu nego saznanju. U tom smislu umetnost je antibiološka. Bumerang koji se vratio.
Igra ima značenje agonije. I nije samo slučajno da je posmrtni ritual starih naroda bio pretežno sastavljen od igre. Uostalom zar svaka kultura na umoru nije padala u trans.
x
( ): - Ali, vi morate preuzeti inicijativu u tom braku. Vi uviđate koliko je ( ) nekomunikativan.
( ): - On je flegmatik.
( ): - Pretpostavljam da je drukčiji u intimnim trenucima. Njegova flegmatičnost je okrenuta prema javnosti.
( ): - Da, ali i ja spadam u javnost! (Razgovor koga mi je ispričao ( ).
Bio je neverovatno kiselo raspoložen, u onom napetom raspoloženju koga mogu prouzrokovati samo dve stvari: vlast i žene. U stvari bile su samo žene. Govoreći o Beograđankama on u jednoj mrzovoljnoj tiradi izrazi svoje gnušanje nad tim „emancipovanim damama koje se - kad im se udvaraš - preobraze u ovejane opatice“. Žurevi - reče - koje mi pravimo liče na muzej voštanih figura.
Žene koje mi dovodimo obične su krpe, koje bi đubravnikom trebalo izbaciti kroz prozor. On više nije u stanju da podnese njihovo namešteno „dosađivanje“, blaziranost bez osnove u iskustvu, to permanentno iščekivanje nekakvih Dubrovačkih letnjih igara, krajnji primitivizam u ophođenju, lišenost šarma i duha, tupavost koja se predstavlja kao splin, komično neobrazovanje, urođenički mentalitet, provincijalizam navika, potpun i nepopraviv nedostatak estetskog smisla, neženstvenost - sve to prevazilazi njegove snage i njegovo strpljenje.)
No comments:
Post a Comment