Monday, November 18, 2013

Dnevnik Borislava Pekića 8. januar 1955. (nastavak)

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

8. januar 1955. (nastavak) 

Jedna utešna paralela 

„Za vreme ratova što ih je vodilo Carstvo, dok muževi i braća behu u Nemačkoj, zabrinute majke doneše na svet vatren, bled i nervozan naraštaj. Začeto između dve bitke, odgojeno u koležima uz tutanj bubnjeva, hiljadu dece posmatralo se međusobno mračnim pogledom i okušavalo svoje kržljave mišice ... Jedan jedini čovek življaše tada u Evropi. Ostala živa bića trudila su se da napune pluća vazduhom što ga je on već udisao. ... 

Na ruševine jednog sveta seda zabrinuta mladež. Sva ta deca behu kapi vruće krvi, koja je poplavila zemlju, ta su deca rođena u ratu za rat ... kad bi deca progovorila o slavi, dobijala bi odgovor: ’Postanite sveštenikom’, kad bi progovorila o slavoljublju: ’Postanite sveštenikom’. Kad bi progovorila o nadi, o ljubavi, o snazi, o životu: ’Postanite sveštenikom’. 

Na javnu govornicu popeo se međutim čovek ... on poče učiti da je slava lepa stvar i ratničko slavoljublje isto tako, ali da postoji još lepša stvar, a zove se sloboda. Deca podigoše glave i setiše se svojih dedova koji su im govorili isto. Setiše se da su u zabačenim kutovima očinske kuće nalazila tajanstvena poprsja sa dugom kosom i rimskim natpisom ... ali vraćajući se kući videše troja zatvorenička kola koja su vozila na Klamart: to su bila tri mladića koji suviše glasno izgovoriše reč: sloboda! 

U to počeše drugi govornici ... govorili su toliko i tako dugo dok ne popadahu sve ljudske iluzije oko njih kao jesenje lišće sa drveća. Dakle prošlosti više nisu hteli .... Budućnost, nju su voleli - ali kako? - kao Pigmalion Galateu. Preostajala im je sadašnjost, preostajao duh stoleća anđeo sumraka, koji nije ni noć ni dan. Nađoše ga kako sedi na vreći vapna, punoj mrtvačkih kostiju, zakopčan, u ogrtaču sebičnjaka, cvokoćući od strašne studeni ... 

U svim mladalačkim srcima poče vreti osećanje neizrecive bede. Mladi ljudi osećahu da su ih vlastodršci ovog sveta osudili na mirovanje, da su ih predali pedantima svih vrsta ... svi ti gladijatori namazani uljem osećali su u dnu duše nepodnošljivu muku. Najbogatiji se odadoše razuzdanosti. Srednje imućni uzeše neko zanimanje i smiriše se u taloru ili oficirskoj uniformi. Najsiromašniji se baciše na oduševljenje bez oduševljenja, u krupne reči i more delatnosti bez cilja. 

Ljudi su išli da se tuku sa telesnom gardom na stepenicama zakonodavne skupštine, trčali su na pozorišni komad (u kome je Talma nosio vlasulju, pa je ličio na Cesara) gurali se na sahrani nekog liberalnog zastupnika. Ali među članovima dveju protivničkih stranaka nije bilo nijednog koji, vraćajući se, nije gorko osetio ispraznost svog opstanka i siromaštvo svojih ruku ... 

U način života studenata i umetnika, u tim tako slobodnim i lepim običajima osetio se uticaj opštih promena. Odvajajući se od žena muškarci su prošaptali reč, koja smrtno pozleđuje: prezir. Oni se baciše na vino i milosnice . Ljubav je za njih bila kao slava i religija: starinska obmana ... 

Bilo je to kao neko poricanje svega i svačega na nebu i zemlji, poricanje koje bi se moglo nazvati razočarenjem ili ako hoćeš očajanjem, kao da se čovečanstvo u obamrlosti bilo učinilo potpuno mrtvim onima koji su mu opipavali bilo. Kao što je nekad vojnik kad bi ga upitali: 

’U šta veruješ?’ smesta odgovorio: ’U sebe’ - tako je sada mladež Francuske čuvši to pitanje smesta odgovarala: ’Ni u šta!’. Tako se obrazovaše dva tabora: na jednoj strani behu zanesenjaci koji pate, sve osetljive duše što osećaju potrebu za beskrajnim: i oni sagoše glave ... i utonuše u bolesne snove. Sa druge strane stajali su ljudi tela i mesa, nepokolebano predani nasladama života ... O vi narodi budućih stoleća ... 

Požalite nas više nego svoje očeve, jer smo podnosili mnoge od onih bolova, zbog kojih su oni dostojni sažaljenja , a izgubili sve ono što je njih tešilo!” 

(Alfred de Musset - La Confession d'un enfant du siècle, izdate 1882., glava II) 

Osetljiva dušo! Osetljiva i naivna dušo! Ti si se nadao da će stoleće koje dolazi imati vremena za svoje očeve, da će to stoleće priznati vas za svoje očeve, a došlo je stoleće bez porekla, bez očeva: Stoleće stranaca. convertordieexcuseme_1 Od svoje žege žedni, mi nemamo vode da je ponudimo žednima prošlosti; pa čak i da je imamo ne bismo je dali, jer u vama ne prepoznajemo i ne priznajemo svoju prošlost.

 Vama je bar nedostajala uteha. Nama ne treba ona: mi ne osećamo nedostatak utehe koju su vaši učitelji zajedno sa ostalim iluzijama stresli sa drveta oduševljenja. Šta bi sa utehom? Da patimo zbog njene polovičnosti, da nas razočarava njena nemoć, da preziremo nade koje bude u nama izazvala?


Mi smo svoja prošlost i svoja budućnost: sami sebi očevi i svoja sopstvena deca. U stostrukom smo incestu sa samim sobom.

Jer čemu uteha, ako nas navodi na oduševljenje koje će biti obmanuto? Čemu oduševljenje, ako mu je uvek potrebna neka uteha da bi se oduševilo?

Što se tiče vazduha, njega imamo dovoljno i sasvim je dobro što nije čist i što je istrošen pre i ispražnjen pre nego što ga udahnemo: oštar i pun vazduh bi nas ubio.

Kada govorimo o slobodi, odgovaraju nam: „Idite u policiju!“; kada hoćemo ljubavi: „Evo vam bordelj!“; kad bi se usudili da pomenemo slavu, upozoravali bi nas: „To vodi na vešala!“; kad bi mislili - smejali bi nam se: „Zašto ne postanete trkači?“; kada ne bi mislili, opet: „Zašto ne postanete pesnici?“ Kada bi tražili nezavisnost, pričali bi nam o autoritetu, kada bi pomenuli nadu, pokazali bi nam na gvozdene kolose i kazali gordo: „Evo je!“ Bila je to jedna gvozdena nada, nada teška ko željezo.

Između histerične i neurotične razuzdanosti i potpune konformističke letargije, kao između šturih i nevremenom opustošenih obala, tekla je krv mog veka zapljuskujući uspomene penzionisanih heroja iz ratova, koji su sa senilnom strašću slagali domine u izlozima prljavih bifea, zapljuskujući naše očeve umorom i strahom i morom za nas, koji nismo bili u opasnosti. O kamo da smo bili u opasnosti! Da nam kao Tantalima večito zaljuljana stena visi nad glavom?

A mi smo odlazili u školske aule da se tučemo sa Triblioncima , u pozorište da gledamo ubistvo Cezara, kao krvoločni spektakl čiji nam je nauk i smisao bio pomalo dosadan, i na sahrane kukavičkih generala Njegovog Veličanstva! Naša nada? Niska cena za alkohol. Naša uteha? Antabus. Naša hrabrost? Blef u kartama. Naša slavoljublje? Ići na službeno putovanje u Abisiniju. Naše pustolovine? Knjige.

A oni drugi (jer uvek ima onih koji su drugi), što izabraše korisna zanimanja kao što su održavanje svog opstanka, za sopstvenu utehu u beskrajnim dubinama svoje prevarene i nasukane duše, iskopaše tesan grob, ukrasiše ga dronjcima uspomena i legoše u njega, uvereni da su učinili sve što je do njih stajalo.

Jedan grob je dovoljan za svakog čoveka. Čovek ionako ne može imati više od jednog groba. Zato svako neka kopa svoj i neka se u njemu što udobnije oseća. (Zaista izgleda da postoje ljudi koji bi pristali da umru, samo kada bi u svojoj smrti mogli da gledaju odabrane televizijske programe i čitaju poslednje sportske izveštaje.)

No comments: