AMO GDE LOZE PLAČU br. 14-VII

 

TAMO GDE LOZE PLAČU br. 14-VII Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

 

VII NAGON ZA SMRĆU — POGONSKA ENERGIJA DRAME

Izvestan korak u pravcu dramskog događaja učinio sam kada sam u svoja razmišljanja uveo pojrnove smrti i samoubistva. Dnevnici ne daju neposrednu povezanost tih razmišljanja sa dramom, ali je nemoguće da tu vezu nisam imao u vidu, jer postoji li događaj koji bi bio presudniji od smrti?

“Slike Igora Vasiljeva.[1] Modrozelene vizije koje rastu negde iza stvarnosti. Hoće li mi one pružiti objašnjenje za Igorovo samoubistvo? “Autoportret” neće, sporazum sa smrću ovde još nije utanačen. “Treći stadijum”? U njemu kao da se pomalo i nazire onaj sjajni dan u kome je moj prijatelj sišao sa uma. “Hristos” sa izglavljenim zglobovima i devičanskom penom besnila oko zlatnih usana, s kojim Igor pita: — Zašto sam ja i za koga ovde? — mračno posmatra mladence iz Marinkove Bare, te smrdljive gegule za koje se žrtvovao, (ili oni samo meni tako izgledaju) a pogled Bogočoveka, nesposoban da se pomiri sa izgledom stvari, prodire dublje, u nekoj dalekoj budućnosti tražeći odgovor na pitanje: Šta će ljudi učiniti sa tom ponovo zadobijenom nevinošću, sa tom najvišom i najopasnijom slobodom koja im je dana na Golgoti? ...”

Đ. M. koji je došao sa robije žali se da ga ne shvataju. Tešim ga priznanjem da sam i sam ovaj nesporazum iskusio. I ja sam se po izlasku trudio da me što bolje shvate. Kasnije sam ustanovio da je došao moj red, da sam ja na potezu: bilo je potrebno ja njih da shvatim. Najzad mi je postalo savršeno svejedno i koliko sam shvaćen i koliko sam shvaćam. Počeo sam da polažem na to da budem ostavljen na miru. Ali tu prednost imaju samo mrtvaci. To je privilegija rnrtvih. Pa ni njihova uvek ...”

“Srećan sam ali ne i siguran. Kako mogu istinski biti srećan kada se menjam iz sata u sat, i kada me ono što me ushićuje danas, već sutra može baciti u najcrnje očajanje. Da bih bio siguran potrebno je da se razlozi tome osećanju ne menjaju, potrebno je da se ne menjam, potrebno je da zaslužim svoju stalnost, potrebno je dakle da umrem . .. Ali iza ovog svemira možda je još jedan mir...”

“Apsurd tjudske egzistencije je Judin apsurd. Judino očajanje je praslika arhetipska svih naših očajanja. Judin sindrom karakteriše bolesno stanje istorije naših odnosa sa sopstvenim opstankom . . . Juda Iskariodski zna za utvare proroka, zna da će Sin božji biti izdan, ali on isto tako zna da je to neizbežno, da je to otkupna cena za spasenje sveta i da će krv Agneca sprati grehove sa ljudskog roda. Ta sudbina se ne može izigrati, ne može mimoići. Ali u magli koja je pokrivala Genzimaniju, proroci nisu mogli prepoznati nijedno lice do lice Bogočoveka. Juda nije bio izabran.

Mogao je to biti bilo ko od Učenika, pošto se on, prema Pismu, određivao među onima “koji su hleb njegov jeli i bili isto što i on sam” (među onima koji su, deleći njegov nauk, delili i njegovu sudbinu.) Pa ipak izdao je Juda. Samo on je bio na visini sudbinskog zahteva vremena. Nije sudbina izabrala njega, već on sudbinu. I on je mogao da je odbaci i da se tako sačuva od najsurovijeg prokletstva koje je ikada bilo izrečeno nad jednim čovekom. Ali on bira pakao da bi drugi u raj otišli, gubi besmrtnu dušu da bi je drugi stekli, smrtno greši, druge greha da bi lišio. Njegova je žrtva veća od Hristove. Jer Hrist samo igra sopstvenu, njemu određenu ulogu, a Juda preuzima i onu koja mu nije dodeljena. Hrista na krst prikivaju, Juda se sam veša.

Tako postaje sudbinom i sam... a ono što je sudbinsko izvan je ljudskih kriterijuma... Ali Pismo još nije zadovoljeno. Potrebno je da se izdajnik raskaje, o drvo obesi, po sredini pukne. Slobodno izabravši sudbinu koja nije bila njegova, Juda je tim činom sam formirao smrt kao svoju sudbinu. Dok je prvu mogao da izbegne, druga je bila neizbeživa. Prvu je birao, druga je njega birala. Stekavši svoju sudbinu, izgubio je slobodu i tako se inkorporirao u sistem kojeg je dotada morao smatrati apsurdnim.

On je za Judu prestao da bude apsurdan onog časa kada je u njemu dobio svoje mesto, zadaću, opredeljenje, svrhu svoju u poretku stvari. Njegovo određenje je bilo drvo u dolini Hinom, njegova zadaća vešanje, njegova smrt je bila svrha, a mesto grob na njivi Hakeldami i u preziru čovečanstva koje je izbavio za sva vremena... Sposobnost opredeljivanja data Judi u kontekstu neizbežnosti izdaje, nije mogla biti antisudbinska u izboru, ona je mogla samo da je mimoiđe, nije joj bilo omogućeno da je osporava već samo da je izbegava. Sloboda koju je imao bila je abortirana, prepolućena u svom osnovnom značenju. Nužnost koju je stekao, međutim, bila je totalna. Zato je i mogao da bude tako saglasan sa smrću koja je tu nužnost samo za njega izražavala...”

“Nije problem kako trajati već kako nadživeti. Zamišljena predstava mog jedinstva je jedan nepromenljivi uslov samoidentifikacije. Zato trajati istovremeno znači i podrazumevati da se moje trajanje odvija uvek oko nekog nepromenljivog uslova, i da se moja menjanja bitno tog uslova ne tiču. Ali, nadživeti znači napustiti jedan uslov da bi se kao uslov nastavili. Izaći iz uslova jednog “zvezdanog sistema” da bi uslovili drugi. Trajući, mi smo samo objekt nekog uslova, nadživljavajući mi smo subjekt, dakle sami uslov. U sopstvenom životu mi trajemo. Uslov je van nas. U tuđem se nadživljavamo, jer mu postajemo uslovom...”

(Dnevnici, mart 1957. god.)

 

Emigranta sam bio fiksirao kao ličnost, koja je, budući umorna od apsurdnog kretanja, u svetu proklamovanog pokreta zauzela jednu izolovano nepomičnu poziciju. Time sam hteo da izbegnem sam proces izuzimanja (leganja, zaustavljanja), jer bi me on uveo u one sukobe koji se inače podrazumevaju, a karakterišu klasičnu građansku dramu kada ona opisuje odnos sredine i jedinke u momentu njene pobune. Hteo sam da sve učesnike zateknem u znatno kasnijoj fazi, kada su njihove pozicije već trajno razgraničene, i kada je “emigrantski status” glavnog junaka, ako ne shvaćen i priznat za legitiman, a ono bar zastareo kao slučaj, izolovan kao primer, rešen kao incident.

Svi napori da se Emigrant pokrene, na noge postavi li privede nekoj korisnoj akciji razbili su se o njegovu otpornost. Sve ucene, molbe, nasilja, pritisci, manipulacije, lukavstva i anateme, sve osude i kazne već su korišćene — uzaman. On je ostao imun prema svim provokacijama osporenog sveta pokreta. Između Emigranta i Stvarnosti sukob je okončan bez pobednika i u vreme drame vlada prećutno primirje. Uprkos sporadičnim incidentima, ono se poštuje. Poštovanje se odražava na davnašnjoj ravnodušnosti Emigranta prema stvarnosti koju je napustio, i skorašnjoj ravnodušnosti koju ta ista stvarnost prema njegovom otcepljenju imitira. Ali ta neutralnost, ta koegzistencija je naoružana koegzistencija. Stvarnost nije skinula oko sa Emigranta. Ona ga se nije odrekla, i njena apsorpciona moć samo vreba priliku da se ispolji. Svestan slabosti svog provizornog položaja, Emigrant nikada ne spava na oba uha. Sve dok je samo puki incident, anoniman zaustavljeni pokret u obruču onih još uvek pokretnih, usamljeni azil mira u opštem nemiru, nema izgleda da održi nepomičnost, a pogotovu da od nje načini revolucionarni argument jednog savršenijeg konteksta življenja.

Ukratko, on je svestan da je stvaranje vlastitog “sveta-jajeta” preduslov i garant svake dobre zaštite. Na žalost, on neće na vreme spoznati da je svaka ideja o nekom sistemu kao odbrani od starog, u stvari i prvi korak povratka u njega, prvi stadijum buduće totalne integracije. “Jaje”, koje oko svog usamljenog opstanka bude oblikovao, biće slika i prilika “jajeta” iz koga se izuzeo, reprodukcija njegovih apsurdnih zakona na dotada slobodne prostore. A smrt, sa svrhom koju joj on bude pripisao, biće samo završni gest te tihe penetracije. Smrt od koje je očekivao trijumf doneće mu poraz, jer on neće umreti kao “čovek onog, svog, sveta”, kao njegov začetnik, njegov prvi znani mučenik, već kao “čovek ovog tuđeg”, njegov zatočnik, njegov neznano koji mučenik.

Emigrant je mirovao, ali očuvanje tog statusa nalagalo je izvesnu aktivnost. Iako rudimentovana, ta aktivnost biće prva kobna premisa preuzeta iz odbačenog sveta. U njegov mir, u područje njegove “secesije”, biće prokrijumčarena načela akcije svojstvena onom drugom napuštenom području.

“Svestan da je svaka aktivnost integralni sastojak osnovne dimenzije starog sveta, Emigrant kao izlaz bira onu akciju koja je svetotvorna samo po imenu, akciju imanentnu sistemu mirovanja, akciju koja je sam taj sistem u svom konačnom i finalnom obliku — on, dakle, bira smrt...”

(25. mart 1957. god.)

 

Tako je nastala druga premisa u silogizmu njegovog povratka u stari svet. Ispravno svestan da je svaki pokret inkompatibilan, suštinski nesamerljiv sa njegovim svetom mirovanja, da bi eliminisao i samu mogućnost za njega, on smera samoubistvo, ne sluteći da je ono “neaktivirana bomba”, čin kinetičke energije, čije se potencijalne posledice ne mogu sagledati ni kontrolisati, da je to “mir” u kome su larvirani svi pokreti — da je baš ta smrt suština i zajednički imenitelj sveta koga je poricao.

Sada je konačno izgledalo da imam sve komponente na okupu: ideju, temu, obrise sižea, ličnosti (u ovom slučaju umesto “brisova” pojedinih tipova mišljenja, tipove odnosa između dve stvarnosti), radnju, njen početak i kraj. Jedino opet nisam imao dramu (koju, uostalom, po svoj piilici nemam ni sada!)

Zašto? Zar takva drania ne bi čvrsto “stajala na nogama” ? Nesumnjivo da bi stajala. Obema nogama. I u tome je bio i njen osnovni nedostatak.

 

 

---

[1] Igor Vasiljev, darovit slikar, ruskog porekla. Izvršio je samouibistvo iskakanjem iz voza, mada se sumnjalo i na nesrećan slučaj. Iako za ovu temu nije od značaja, pomoću vizuelne sinteze dve slike na izložbi »Hrist” i »Mladenci iz Marinkove Bare”, uz neke Difijeve slike na temu Raspeća, konstituisao saim glavni prizor u priči »Smrt na Golgoti” iz koje se kasnije razvio roman Vreme čuda.