Monday, April 22, 2024

TAMO GDE LOZE PLAČU br. 24.

 

 

TAMO GDE LOZE PLAČU br. 24. Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

 

24.

 

GASOVITO AGREGATNO STANJE PROŠLOSTI

 

Na Badnjak, s petog na šesti januar godine hiljadi devet stotina četrdeset prve, doputovaće iz Berlina u Turjak pri Ljubljani privredna delegacija Upravnog odbora hemijskog koncerna IG Farbenindustrie da s vlasnikom Jugoslovenske Udružbe Barv (J. U. B.) Stefanom Njegovanom – Turjakom, seniorom, povede preliminarne pregovore oko fuzije, u jednom iskrenijem rečniku, međutim, oko što neupadljivijeg i bezbolnijeg varenja naših fabrika od strane moćne germanske industrijske amebe ... S delegacijom će doputovati i dežmekasti gospodin srednjih godina, žilava tela, radoznala duha i receptivnih čula, čija će funkcija sve do kraja razgovora ostati nerazjašnjena. Tajanstveni pregovarač, koji tokom dugih, iscrpljujućih sednica, posvećenih zamršenim tehničkim detaljima buduće saradnje, neće progovoriti ni jednu jedinu reč, zvaće se – Heinrich Steinbrecher[1] ...

(Dnevnik, 1974)

 

U očekivanju domaćina – zabavljenog oko porodičnog prijema i unošenja badnjaka – pomalo nezvani, pa utoliko prilježniji, gosti će sedeti u Stefanovom kabinetu, u dnu desnog krila Gradščine, piti konjak i nastojati da komplikacijama na afričkom ratištu pripišu privremeni karakter.

Šef delegacije, međutim, generalni direktor IG Farbenindustrie, dr Eckart, biće s gospodinom Steinbrecherom, duboko u drugoj temi:

„Ljudi ne vole da se uz zid pritiskuju, Steinbrecher,“ reći će suvo. Ne mari čoveka koji mu je naturila Prinz Albrecht Strasse[2]. Na telefonu je bio lično Müller iz IV Uprave. – Morate ga povesti Eckart. To je osobni Himmlerov nalog. Ne plašite se da će vas kompromitovati. Taj o bojama ništa ne zna. – Ceo posao bio je Reichsmarschalov, Göringov[3], ali je bilo za očekivanje da će se kad-tad i Himmler[4] u njega umešati. Bio je to još jedan prljavi zahvat živinske borbe za politički opstanak, vođen među suparničkim službama Reicha, kao među zoološkom vrstama prenastanjene džungle, sasvim u duhu Darwina, u vertikalnom kao i u horizontalnom smeru.

Po administrativnoj dijagonali i u večnom krugu međusobnog proždiranja, i on ga se personalno ne bi ticao, kad se tako često, u svojstvu vanstranačkog privrednog stručnjaka, i u jednoj formi korisne domaće životinje, ne bi nalazio na putu onim – divljim. Steinbrecher, naravno, nije ovde da motri na njega – zato se stara, jamačno, neko drugi, po svoj prilici najpouzdaniji saradnik ili najodaniji kućni prijatelj – zbog domaćina je poslat, pa ipak, kad se policijska mreža spustila u ljudsko mrestište – ne bira ulov:

„Za čoveka je već dovoljna nesreća ako mu se oduzme budućnost, da bi mu i u prošlost trebalo dirati. Za nas nacionalsocijaliste (besan na je sebe, što sasvim izlišno, fušerski, beznadežno providno, naglašava intimnu privrženost ideji, čijoj organizaciji čak i ne pripada, na Steinbrechera koji ga na tu ponižavajuću mimikriju prostim prisustvom prisiljava, a ponajviše na osećanje da dripac, po svoj prilici, sve to zna i da u bedi njegove građanske kapitulacije uživa) važno je šta čovek danas čini i šta će činiti sutra, nipošto šta je juče činio. Ako, kao što ste rekli, zavisimo isključivo od toga šta će ti ljudi preduzeti u budućnosti, ne vidim zašto od toga ne bi zavisio i naš odnos prema njima.

Pogotovu ne vidim šta imamo od odricanja ljudima prava na izvesnu prošlost, pa makar nam se ona uvek i ne dopadala. Snaga nacionalsocijalizma oduvek je bila u odbijanju da se osvrće iza sebe ...“ Nije dodao – da se osvrće iza sebe i osmotri šta je sve usput pogazio. Posle toliko godina saobražavanja s idejama Stranke, nije više bio siguran da li bi tako definitivan komentar, još uvek odgovarao onome što on o nemačkoj situaciji stvarno misli, ili bi bio tek utvaran, refleks jedne davno napuštene generalizacije.

Heinrich Steinbrecher je posmatrao generalnog direktora IG Farbenindustrie, hirurški neutralno kao samrtnika na operacionom stolu. Građanski mozak Devetnaestog veka, budenbrokovska mešavina prosvećenosti i akumulacije kapitala, nemoćan je pred jednačinama Dvadesetog. Gospodin direktor živi pod narkozom prijatnog ubeđenja da je u ovom nepostojanom, promenljivom, labilnom svetu bar prošlost neka prokleta konstanta, da se, ako ništa drugo ne pretekne, i na njoj parazitski može živeti, da mu, ako i prestane biti visoki privredni funkcioner, niko neće moći osporavati da je to jednom bio. Međutim ...

„U većini se slučajeva oduzimanje budućnosti ne pokazuje dovoljnim. Ljudi se još uvek mogu obratiti prošlosti za azil. Imali smo, na primer, jednog gospodina, koji nam je uporno tvrdio da, kao general Wermachta, on izvesna priznanja jednostavno ne može sebi dopustiti. Bilo je očigledno da u činu poručnika takvu prepreku ne bi video. U svakom slučaju, ne bi bila nepremostiva. Pojedinačna prošlost izravno se suprodstavlja opštoj budućnosti, u kojoj je i njegovo priznanje trebalo da igra izvesnu pomoćnu ulogu. Prošlost je time izgubila jednu prirodnu osnovu za opstanak. Prošlost vredi samo onoliko koliko pomaže budućnosti. I general je morao postati poručnik.“

„Degradacijom generala u čin poručnika, Steinbrecher, ne uništava se svest da je jednom bio general.“

„Ko o degradaciji govori? Ni za kakvom degradacijom nije bilo potrebe.“

„Pa kako je onda, do vraga, postao poručnik?“

„Nije postao, doktore. Bio je. Samo mi to nismo znali. Administrativna greška kod prijema. Krivci su kažnjeni, a general vraćen u svoj pravi čin. Bio je, zapravo poručnik, koji je, usled alkoholičarske depresije, izazvane željom da napreduje, uobrazio da je general, i svuda se kao general predstavljao. Bio je tako dobar u svojoj umišljenoj ulozi da je i službovao u svojstvu generala. Naravno pošto nije bilo reči o tradicionalnoj već o duševnoj degradaciji, nije išlo lako.

Nije bilo svrhe zahtevati priznanje od poručnika, ako ovaj još uvek drži da je general. Ni dokumenta koja smo mu podneli nisu pomagala. Proglašavao ih je falsifikatom. Ni suočenja s klasnim drugovima nisu stvar s mesta pomakla. Tu nas je opet optuživao da smo zloupotrebili njihovu profesionalnu surevnjivost. Slomio se tek kad je njegova sopstvena porodica priznala da su ga zvali generalom samo radi mira u kući. Neka vrsta pirandelovske situacije, ako ste gledali „Henriha IV“ ...“

„Neverovatne, u svakom slučaju,“ kazaće dr Eckart. „Ali na temu neprimenljive. Čoveku koji nije bio general, ne možete oduzeti generalski čin. Možete ga jedino dovesti do toga da se pomiri sa činom poručnika.“

„Ako je poručnik bio. Ako ipak nije bio general,“ kazaće Steinbrecher.

Gospodin generalni će dozvoliti sebi da plane: „Pa šta je, najzad, taj bio? General ili poručnik?“

„Zar je važno? Priznanje je, u svakom slučaju, kao poručnik potpisao. Posle čega je otpremljen u ludnicu. Tamo je opet počeo da napreduje. Kad sam poslednji put za njega čuo – bio je pukovnik. Ne znam dokle je trenutno dospeo.“

Gospodin Generalni neće ništa kazati. Eventualno će se pitati ko je u celoj toj stvari zaista lud. On, Eckart, koji iz pukog građanskog komoditeta, ne veruje u mogućnost uništenja nečije prošlosti, Steinbrecher koji na generalima tako uspešno demonstrira, ili ti generali koji bez nje produžuju da žive, čak i prosperiraju.

Steinbrecher će, u međuvremenu, dovršiti generalizaciju: „Prošlost je azil kojeg treba učiniti nedostupnim svakome. U idealnom poretku državi ne pripadaju samo sadašnjost i budućnost građana. Pripada joj i njihova prošlost. Ne odlučuje takozvana stvarnost, već arbitraža države, ko ste i šta bili. Nemačka, dakle, gospodine direktore, odlučuje jeste li vi zaista bili visoki funkcioner IG Farbenindustrie, ili tek mizerni đubretar, koga je preterano uživanje alkohola dovelo do smešnog uobraženja da je upravljao jednim industrijskim carstvom. Većina ljudi prošlost je još uvek nešto gotovo, završeno, definisano i nepromenljivo. Treba postići da to naivno poverenje u prošlost izgube, da ni u sopstvenu ne budu sigurni, kao što najčešće nisu u tuđu.

Nepromenljiva prošlost zabluda je slabih, lenjih, dekadentnih priroda. Oni bi da na život neprestano udaraju tačke. Da se uvek jasno zna šta je završeno, a šta ih još čeka. I da im ono što su preživeli, za uvek bude priznato kao njihovo. Takvo shvatanje građane čini mrtvim, dr Eckart, ako razumete šta hoću da kažem. Istinski živ čovek ni u šta nije siguran, ni s čim nije gotov. Njemu je sve izvor brige i strepnje. Šetnja po bašti njemu nije, kao većini ignoranata, nedeljni odmor, nego jedan niz međusobno povezanih trenutaka neizvesnosti. Zato za njega prošlost ništa ne znači, čak i kada je najlepša. Jer on zna da ona ne pripada njemu. Da mu je data na upotrebu. Na oročeno plodouživanje. Kao legat države. Prošlost je, doktore, nešto što se ne postiže u prošlosti, već u sadašnjosti. Uvek sada, uvek ponovo. Čovek se stalno za svoje epolete mora boriti.

Vidite i sami kako se lako poručnikom postaje! Prošlost je, gospodine, mesto za Odinovom[5] trpezom u Valhali[6]. Nešto za šta se čovek bez predaha mora otimati. Čemu, inače, imati jednu militantnu predstavu raja, ako se njenih modela rasa ne drži? Onaj ko zna da sve što za sebe može učiniti, i što je već za sebe učinio, podleže permanentnoj selekciji i zavisi ekskluzivno od toga šta sada i za nas čini, čovek je na koga nacionalsocijalizam može ozbiljno računati. Hrišćanska tvrdnja da je sve što uđe u Knjigu života do Strašnog suda neizbrisivo, smešna je. Uvek postoji – i guma.“

 (Književnost, br. 2, 1979)

 

 

 



[1] Ličnost iz Pekićevog romana Kako upokojiti vampira. (Prim. prir.)

[2] Sedište Gestapoa (skraćenica za Geheime Staatspolizei, Državna tajna policija) u nacističkoj Nemačkoj. (Prim. prir.)

[3] Hermann Göring (1893-1946), rajhsmaršal i državnik; osnivač Gestapoa. U I svetskom ratu bio avijatičar; 1923. učestvovao u Minhenskom puču, 1928 postao poslanik nemačke Savezne skupštine; 1932 predsednik Rajhstaga, a 1933 u Hitlerovoj vladi ministar vazduhoplovstva, zatim predsednik vlade Pruske. Jedan od nacističkih vođa koji je bio određen za Hitlerovog naslednika. Posle rata osuđen od Međunarodnog suda u Nirnbergu na smrt kao ratni zločinac. Izvršio je samoubistvo trovanjem u zatvoru. (Prim. prir.)

[4] Heinrich Luitpold Himmler (1900 – 1945) je bio reihsfirer SS, vojni komandant vodeći član Nacističke partije.  Bio je šef policije, Gestapoa i minister unutrašnjih poslova. Na kraju je postao drugi najmoćniji čovek u nacističkoj Nemačkoj. Bio je zadužen za koncentracione logore tako da je pod njegovom komandom ubijeno 6 miliona Jevreja, pola miliona Rona, 3-4 miliona Poljaka, komunista, ratnih zarobljenika, itd. Pred kraja rata hteo je da se preda i da objavi kapitulaciju Nemačke pod uslovom da mu ne bude suđeno. To nije bilo prihvaćeno i kada je bio uhapšen od britanske vojne komande izvršio je samoubistvo. (Prim. prir.)

[5] Odin je skandinavski bog koji caruje u Valhali. Sudnjega dana on će povesti borce kroz 540 vrata da se tuku sa džinovima. Poginuli heroji su u stvari Odinu potrebni da bi imao snage za sudnji dan. (Prim. prir.)

[6] U skandinavskoj mitologiji Valhala je bio raj ali samo za hrabre borce. Da biste tamo stigli morali ste prvo umreti u boju a onda da budete dopraćeniValkirama - plavim lepoticama do boga Odina. (Prim. prir.)

No comments: