Wednesday, April 17, 2024

TAMO GDE LOZE PLAČU br. 21.

 

TAMO GDE LOZE PLAČU br. 21. Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

21.

PRETVARANJE MASKE U LICE ILI

 O RIZICIMA SIMULACIJE

 

„Drevno grčko verovanje, inspirisano likantropskim stanjima učesnika obreda u tajnim bratstvima vukova, utvrđuje da se: „niko večno ne može graditi fantomom, a da to jednom stvarno ne postane, niko ne može večno živeti kao vuk, a da najposle vuk i ne bude...“

(Dnevnik, 1975)

 

Darwin[1] je tamniju boju donjih krila izvesnih dnevnih leptirova objasnio samozaštitom upriličenom dugim procesom prirodnog odabiranja. U opasnosti, naročito kada miruju, drže oni krila uspravno, izlažući neprijatelju manje upadljiva donja. Primitivan način samoodbrane unapređen je kod leptira Koprivara sličnošću zatvorenih krila s korom drveća na kome se odmaraju. Indijski listak (Callima) dobio je ime po tome što na žbunju liči na uveli list. Druge vrste brane se paradoksalnim sredstvima. Živim bojama upozoravaju neprijatelja da za jelo nisu ukusne. „Lepota je“ veli Darwin „zadobijena podražavanjem drugih lepih vrsta koje borave u istoj oblasti i uživaju izvesnu imunost od napada zato što su neprijateljima na neki način štetne...[2]

Mehanizam koji upravlja ovakvim prilagođavanjima ponekad je neobično rafiniran i računa na tradicionalne navike tradicionalnih neprijatelja. Čovek bi kazao da raskošna Traphaena nije mnogo brinula za život kad je sebi dopustila krila raskošnih boja i velikog raspona. J. Jenner Weir[3], međutim, nije verovao da je priroda baš tako naivna, pa je krupnu Traphaenu pronubu zatvorio u crvendaćev kavez. Leptir je uhvaćen i proždran posle šesdeset uzaludnih napada. Ptica je nasrtala na krila koja su privlačila pažnju. Telo je izmicalo dok je ona svakog puta ostajala sa komadićem krila u kljunu. Do gozbe je došlo tek kad leptir više nije imao čime da leti.

Očigledno, u prirodnim uslovima on bi umakao, zbog čega se u brazilskim prašumama i na Malajskim ostrvima sreću primerci Traphaene s izlomljenim i izbušenim krilima živih boja. (Odolećemo iskušenju da opišemo časnog učenjaka J. Weir, koji u sakralnoj tišini laboratorijuma, s beležnicom u ruci i jezikom među zubima, komentariše mrcvarenje, broji do šesdeset, a zatim, ostavši sam sa crvendaćem, zaključuje kako je Traphaena bezbedna od ptica blagodareći mudrom dejstvu prilagođavanja uslovima života. I mi mu verujemo. Verujemo da to važi za svaku Traphaenu, osim ovu koja je srela g. Weir. Naoružavajući je, priroda je previdela čovekovu žeđ za saznanjem.)

Hajdemo s poređenjem još korak dalje. Citirajući Batesa[4], Darwin veli: „Primećeno je da izvesni dnevni leptiri u Južnoj Americi, koji spadaju u sasvim različite porodice, tako blisko liče na Heliconidae u svakoj crti i senci boje, da bi ih mogao razlikovati samo iskusan entomolog“. Potom je utvrđeno da su podražavane Heliconidae zaštićene od napada naročitim mirisom. I najzad, zaključeno „da su leptiri koji su podražavali zaštićene vrste zadobili svoj sadašnji prevarni izgled variranjem i prirodnim odabiranjem da bi tako obmanjivali kao da su zaštićena vrsta, i na taj način umicali da ne budu proždrani[5]“. Gusenica Sumračnika tzv. Sphinx, čija dužina prelazi deset santimetara, ima duž tela crne i žute pruge, a glava, rep i noge su joj sjajno crveni. Bez tih opominjućih boja bila bi joj urođena otužnost slaba zaštita. Budući da gusenice imaju veoma nežnu kožu i da im creva lako kroz rane ispadaju, čak i lako proveravanje ptičijim kljunom bilo bi za nju fatalno. Što bi se ptica u međuvremenu zgadila, za mrtvu gusenicu nije nikakva uteha. Boja je, dakle, a ne otužnost, ono što gusenicu Sumračnika stvarno štiti.

Priroda je puna primera mimikrije svih načina i oblika. Bilo bi logički nemoguće da je dar spasonosne simulacije mimoišao jedino njenu krunu, skromnije nazvanu čovekom. Odvojivši se od rođačkih primata, čovek se lišio nužde za biološkom mimikrijom koja je majmunima omogućila bezbedniju drveno-smeđu boju krzna i kože. Za uzvrat, obilno je razvio sve mehanizme socijalnog, psihološkog i moralnog prilagođavanja, pa među njima i one što se smatraju mimikričnim.

Kad sleti na žbun, Callima sa Sumatre postaje njegov list. Uzletevši, vraća prvobitni oblik i ponovo postaje leptir. Gusenice koje liče na grančice drveta, ma koliko dugo provele u stanju prilagođenosti okolini, u samo-zaštitnoj mimikriji kojom se imitira drvo – ne postaju drvo. Iz njih će se sasvim uspešno razviti leptir.

S čovekom se, međutim, često događa da ga podražavanje menja, a mimikrična simulacija konačno pretvara u ono što se podražava.

Radeći na „Crnoberzijancima“, iskopao sam iz dnevnika klasičan primer građanske mimikrije. Sa mnom je u VIII razredu gimnazije boravio – taj bi izraz, naime, najbolje odgovarao onome što je za druge bilo školovanje – K. T., uzoran model građanskog deteta, čija je porodica preživljavala za posleratno vreme takođe uzorno građansku sudbinu, koja se kretala između konfiskacije imovine zbog privredne saradnje s neprijateljem i njene nacionalizacije zbog Zakona kojim su industrijska sredstva za proizvodnju preneta u društvenu svojinu za one koji nisu sarađivali.

K. T. je našao da ga pravljenje društva familiji u lamentaciji nad izgubljenom prošlošću nikud neće odvesti. Ni neutralnost, teško uostalom izvodljiva, nije obećavala profit. Iako socijalno, mentalno, duhovno i moralno nepripremljen, iako na svim tim linijama hendikepiran neodgovarajućim odgojem, preduzeo je on da se novim uslovima što brže i bolje prilagodi. Bio je uvek za stopu angažovaniji i nepomirljiviji od drugih, pogotovu od onih što su za to imali jače razloge. U začetku procesa prilagođavanja još mi se poveravao, žaleći se na teškoće, s kojima se u simulaciji nosi.

Teškoće su se odnosile na ljude pre nego na načela. S načelima je nekako i izlazio na kraj, jamačno sto ih je primenjivao na drugima. Ali s ljudima, s kojima ih je morao deliti, vrlo se sporo i mučno srođavao. Kasnije, čim je maska na licu učvršćena, proveravanja su izostala. Ali čak i kad je u simulaciji doterao dotle da njihovom pritisku podvrgava vlastitu porodicu, još uvek je bilo trenutaka opuštanja kada je dozvoljavao da mu se pod maskom vidi i krajičak pravog lica, te da se sav njegov dobošarski angažman primi kao puka igra – svesno prilagođavanje novim pravilima životnih obreda.

Zatim je, u strahu da se mimikrična maska ne skine na pogrešnom mestu ili u pogrešno vreme, svoje pravo lice i svoje racionalne razloge za maskiranje povukao u takve dubine bića, do kojih je i sam retko stizao. I sve ređe, verovatno, ukoliko je otkrivao da ga ti lagumirani alibiji zbunjuju, njegovo ponašanje čine neprirodnim, a masku ranjivom. Sve do tada je, po svoj prilici, razum kontrolisao ovu „crnu“ politiku, kao što je razum glavnog junaka „Crnoberzijanaca“ Aleksandra kontrolisao njegovu Crnu berzu. Sve do tada je simulirao ubeđenja koja intimno nije delio, ali koja su mu donosila izvesnu prednost, kao što ih je njegovom ocu nekada donosilo članstvo u Industrijskoj komori.

Vaspitanje, bazirano na odlučujućoj ulozi profita u životu, donosilo je plodove na sasvim drugoj strani od zamišljene, ali je protivurečnost prividna, jer građansko vaspitanje ne prejudicira oblik profita nego njegovu primarnu važnost, ma kakav inače oblik ovaj uzeo. Razum je, dakle, u toj fazi simulacije još uvek komandovao maskom, jer je još uvek znao zašto je ona zamenila pravo lice, koje se moglo pokazati kad god se htelo.

Ostavimo ga u tom stanju svesne ili možda već polusvesne mimikrije i sretnimo nekoliko godina kasnije. Novi K. T. Nije simulirao svoja uverenja. Ne tvrdim to stoga što bih sebe smatrao naročito pronicljivim, sposobnim da lažni dukat od pravog razlikujem, već što su dokazi njegove iskrenosti bili isuviše jaki da bi se i ovog puta smeli pripisati mimikriji. Blagodareći upravo onome na čemu je mislio profitirati, proživeo je na Golom otoku Pedesetih dosta težak život u razmaku između naša dva viđenja.

Mimikrija ne bi bila kadra platiti takvu cenu. Za nju je bilo sposobno jedino pravo uverenje. (U konfuziji prakse skoro da je nemoguće, osim pozivom na žrtve, razlikovati autentične primerke jednog ubeđenja od njegovih uspešnih simulacija. Jedino su pitanja života i smrti kadra da učine ovaj izbor. Pred smrću, naime, svaka igra postaje nesvrsishodna.)

Otkuda ova promena? Kako je maska postala licem, a nekadašnje pravo lice iluzijom građanskog vaspitanja i otežavajuća okolnost biografije?

U mojim dnevnicima, koji se odnose na K. T-a nema o tome ni reči. Očigledno, stvari postaju zamršene tek kad treba da uđu u roman. Do tada se pisac ponaša normalno – ne pravi veliko duševno pitanje od svojih priznanja i osuda, simpatija ili antipatija. K. T. Mi je oduvek bio odvratan. Odvratna mi je bila laž u kojoj je živeo i kojoj je podredio ceo život. Ne tvrdim da pomoćnu ulogu u animoznosti nisu imala i načela što ih je ispovedao i primenjivao, uglavnom na meni ili meni podobnim. Ali nipošto odlučujuću, jer mi novi K. T. Nije bio odvratan, iako načela nije promenio. Rekao bih čak i da ih je radikalizovao. Očigledno, razlog je bio u tome što je on promenio odnos prema tim načelima. Što ih više nije simulirao nego duboko i iskreno kao svoja osećao.

Za jedan roman, međutim, nisu od interesa fakta ovakve promene nego njen proces. U tom pravcu bi trebalo da idu moja istraživanja. Bojim se, međutim, da ona neće teći lakše od pokušaja da se ispita poreklo dizajna Heliconidae na krilima leptira koji toj vrsti ne pripadaju, i objasni kako je nagon za preživljavanjem, udružen sa sposobnošću prilagođavanja, jednom nezaštićenom biću dao izgled zaštićenog?

U dnevniku pod kasnim datumom iz 1976. Nalazim nagoveštaj razmišljanja čiji me nastavak očekuje:

„Mimikrija zahteva izvesna znanja o onome što se podražava. Ukoliko su znanja dublja, mimikrija je savršenija, opsena uspelija, svrha sigurnija. Ne može se prerušavati u nešto o čemu se nema nikakva predstava. Niko ne može simulirati neko ubeđenje, igrati pripadnika nekog pokreta, ako nikakvog pojma nema kakav je tip ljudi kome hoće da se pripada, kako misli i postupa prosečan pripadnik vrste. Savršena simulacija koja bi dovela u vrh vrste, da postoji, pretpostavljala bi najdublje predznanje i visoku meru prilagodljivosti masci. Prilagodljivost koja bi u graničnim slučajevima išla do potpunog poistovećivanja, u kome, kada je metodično, nestaje isključujuća razlika između simulacije i autohtonije ne samo u posledicama po druge, već i u visceralnom doživljavanju tih posledica, pa se, posle perioda duhovnih nedoumica, i kriza, uspostavlja stanje apsolutne harmonije s maskom i za uvek zaboravlja da je ona neprirodna, veštačka, priručna tvorevina ispod koje iščezava pravo i stvarno lice.

Samim zaboravom gubi ona svako pravo na nas i naše mišljenje. Gubi ga čak i ako ga pamtimo, jer ga se sećamo kao zabludu mladosti, nezrelosti, pogrešnog odgoja, neprikladnih životnih uslova i svih onih okolnosti što čoveka i bez njegove volje formiraju. Maska je ovladala umom, a preko njega prvobitnim licem. Ono se postepeno izobličava i pod moćnim pritiskom maske, koja se nikada ne skida, postaje njeno prirodno naličje. Ono što se toliko dugo govorilo a da se nije mislilo, postaje ono što se misli dok se govori. Odjek preuzima funkciju zvučnog izvora. Senka funkciju tela. Oblik je ovde funkcija lika. Privid preuzima ulogu stvarnosti. Postaje se novi čovek. Na prvi pogled u onom smislu u kome je silueta čoveka koji korača fantomskim gradom na bioskopskom platnu – čovek. Ali pogreška nije u njemu, nego u tom našem brzom, nepromišljenom prvom pogledu. Iluzije nema. To jeste čovek...“

Ne zavaravam se. Ne verujem da poznavanje i priznavanje načela, po kome se ne može prividno biti neko a da se to, na izvestan način, do izvesne mere, stvarno ne bude, pomaže kad čovek pred sobom ima prazan list hartije a u glavi nameru da tu promenu opiše kao postupan proces. Čini mi se, očajnom, da bi mi lakše bilo izaći na kraj s helikonidemorfnim šarama na krilima leptira koji nije iz porodice Heliconidae.

(Književnost br. 4, 1979)

 



[1] Charles Robert Darwin (1809 – 1882) engleski naučnik. Ustanovio je da su sve vrste života nastale od zajedničkog pretka i izložio je naučnu teoriju da je evolucija proces prirodne selekcije. 1859. Objavio je knjigu Poreklo vrste. (Prim. prir.)

[2] Podvukao Borislav Pekić. (Prim. prir.)

[3] John Jenner Weir (1822–1894) je bio engleski amater entomolog i ornitolog koji se dopisivao sa Darwinom i davao mu važne naučne podatke. (Prim. prir.)

[4] Henry Walter Bates (1825 – 1892) engleski zoolog i istraživač koji je prvi naučno izučavao mimikriju kod životinja. Njegova najčuvenija ekspedicija je bila u oblasti Amazona. Kada se vratio posle 11 godina imao je kolekciju od 14000 insekata od kojih je 8000 bilo potpuno novih vrsta do tada nepoznatih u nauci. (Prim. prir.)

[5] Podvukao Borislav Pekić. (Prim. prir.)

No comments: