Wednesday, April 24, 2024

TAMO GDE LOZE PLAČU br. 26.

 

TAMO GDE LOZE PLAČU br. 26. Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

26.

SRDITO I SA POŠTOVANJEM


OTVORENO PISMO ONIMA KOJI NE VERUJU DA VATRA PEČE,

PISANO U SLAVU JANA PALACHA[1].

Jedne večeri je vaša prijateljica prolazila parkom i tamo negde, na senovitoj periferiji neonskog svemira što ga je obrazovao kandelabr, opazila je usamljenog čoveka kako stoji oslonjen na drvo. Čovek je iskoračio iz senke i sa pitomim dostojanstvom predstavio svoju muškost. To je bio egzibicionizam.

Bili ste zamoljeni za objašnjenje, i vi ste ga, budući verzirani, pružili. Ono je shvaćeno, ali vi ste neumoljivo nastavili sa izlaganjem, ne više da biste nešto objasnili već da biste demonstrirali svoje znanje. To je, takođe, bio egzibicionizam.

Vi pošto-poto nastojite da se razlikujete, kurioziteti vas opčinjavaju: vi se nadmećete u brzom cepanju klavira, bez obzira na to što se na njemu može i svirati, u maratonskom igranju šaha, bez obzira kakve su vam partije, u razvijenosti muskulature, bez obzira na izvesnost da ona ničemu neće služiti. Eto, to je egzibicionizam.

Najzad, čuli ste za Herostrata[2], mladića koji je u žudnji za slavom zapalio Artemizin hram u Efezu. Tada ste sa gorčinom ustanovili da na ovom jednostavnom i ograničenom svetu postoje samo dva pouzdana načina da se preduzimljiv čovek pročuje: treba hram sagraditi ili ga srušiti. Došli ste do zaključka da ga je graditelj Artemizinog hrama sazidao iz onog istog egzibicionizma iz kojeg ga je Herostrat razorio. Život vam se najednom objavio kao gola egzibicija. Sve je stvar mode, reklame, ugledanja i simuliranja. Svet je pozorište u kome bolji glumci imaju bolju prođu, istorija je neurotična jagma za vlašću, a nauka i umetnost puka otimačina oko slave.

Dabome, lekari ne osećaju nikakvu stvarnu potrebu da pronađu lek protiv raka, oni samo žele ime u istoriji Medicine. Ljudi ne traže Boga zato što ga trebaju, koješta – oni bi prosto da se domognu mesta u raju. Tajne privlače nas samo stoga što znamo da ih možemo razmeniti u sitan novac, a žrtvujemo se – ako već nismo sasvim priterani uza zid – jer time stičemo ugled.

Lišeni svih iluzija – najčešće ne posredstvom sopstvenog iskustva, jer inače ne bismo bili tako isključivi – vi verujete da su veliki Neimari zidali samo za novac i slavu, i da bismo se, da oni srećom nisu bili i plaćeni i uvažavani, još uvek verali po pećinama. Vi ste bez sumnje sigurni da Ljudsku komediju ne bismo čitali da Honoré Balzac nije žudeo za grbom. Byron[3] je, naravno, za grčku slobodu umro slučajno, ali je u Grčku otišao da bi slavi pesnika dodao još i slavu heroja, zar ne? Leonidi nije trebao život, trebao mu je spomenik, zar ne? A onda i to neumesno spartansko egzibicionističko vaspitanje!

Ko vas može razuveriti u ubeđenju da Rimbaud[4] nije lutao po Arabiji isključivo stoga da bi dobio nadimak "ukleti" – koji je, uostalom, mogao da stekne, uz odgovarajuće ponašanje, u ma kojem od francuskih salona? Puka je taština, razume se, naterala ruskog vojnika Matrosova da svojim telom zatvori puškarnicu neprijateljskog bunkera. Da se za to ne dobijaju odlikovanja, i da nema televizije, pa ko bi pametan leteo na mesec? Stevan Sinđelić[5] je u vazduh bacio i sebe i svoj redut, da bi ušao u školske čitanke, a i stoga, istini za volju, što nije imao drugog izlaza – alternativa je bila kolac. Kragujevački profesor držao je na stratištu poslednji čas istorije, da bi ga opevala Desanka Maksimović[6], boljih razloga da ostane čovek nije imao.

U plejadi egzibicionista koji neumorno pune naše političke, umetničke, naučne i svekolike druge istorije vas verovatno umiruje jedan Galilée Galileio[7]. On je porekao svoje učenje. Iako je kasnije porekao i ovo poricanje, ipak je bar jednom u svom egzibicionističkom životu prestao da nas omalovažava postojanošću duha i uverenja. Sa galileima se još nekako možete nositi, u njihovim prolaznim slabostima nazirete vi opravdavajuću srodnost sa vašom permanentnom slabošću od koje ste vi načinili doktrinu, u njihovom realizmu kojeg će se oni stideti, otkrivate vi načela zdrave filosofije kojom ćete se ponositi.

Ali jedan Jan Hus[8] vam smeta. I Jan Palach vam smeta. Oni vas zbunjuju, uznemiruju, izazivaju, draže. Oni vas vređaju kao što je Herostrat vređao Artemizion. Ali vi imate svoj grudobran, niste vi bez odbrane. Herostrat je imao vatru, vi imate egzibicionizam – to univerzalno objašnjenje za sve što prevazilazi naše lične mogućnosti, to herostratsko tumačenje svega što nam je koliko-toliko pomoglo da se, prihvatajući izazov prirode, odvojimo od svojih majmunskih praotaca. Tako za vas dostojanstveno umiranje hrišćana po rimskim cirkovima postaje egzibicionizam. Egzibicionizam je postojano držanje filosofa pred Inkvizicijom (veštice su, nesumnjivo, tu bile veći realisti, mada nijedna posredstvom tog za vas moćnog načela nije spasla glavu), držanje političkih krivaca pred državnim sudovima, vaših sugrađana pred osvajačima, ljudi pred zlom sudbinom.

Svako požrtvovanje, svaki čin koji u dovoljnoj meri ne uzima u obzir posledice (pri čemu vi nikad ne mislite na posledice po druge), svaki autentičan izraz ličnosti, svako iskreno odupiranje ili iskreno pristajanje, sve što je ma u najmanjem sukobu sa instinktom samoodržanja, sve što je u žudnji za istinom, pravdom, srećom, duševnim i telesnim blagostanjem učinjeno na ovoj ukletoj planeti, od starog do ovog novog diluvijuma, sve je to za vas običan egzibicionizam.

Ja vas shvatam.

Godinama ste se služili jednim kalodontom, a zatim ste kupili drugi samo zato što vas je zavela reklama. I vi ste iz toga zaključili da je sve reklama.

Godinama ste nosili široke manžetne na pantalonama, zatim godinama uske. To je bila moda kojoj ste se povinovali. I vi ste pomislili da je sve moda.

Godinama ste mislili jedno, da biste, prisiljeni ko zna čime (možda realizmom?) počeli da mislite nešto sasvim drugo. Ta promena je bila posledica nasilja. I vi ste došli do ubeđenja da se sve na svetu dešava samo pod visokim pritiskom.

Kladim se da ste studentske demonstracije kod nas, znajući za one u Francuskoj, Nemačkoj i Poljskoj, smatrali običnim podražavanjem.

Naviknuti na umetnost koja simulira život, vi ste došli do obeshrabrujućeg saznanja da je i sam život jedna opaka i vešta simulacija u kojoj svi žele da vas prevare, ojade, unište, pobede, ponize i podjarme. Da živite u svetu u kome su sve misli zadnje, sve pobude niske, sva osećanja neiskrena, sve reči varljive, sve istine prividne, svi činovi sračunati i sve ideje lažne.Sva tela za izdavanje, a sve duše za prodaju. Ukratko, da je čovečanstvo jedna monstruozna zavera protivu vas, a njegova istorija samo ređanje datuma iz te zavere.

Poučeni time, vi više nikome i ničemu ne verujete. Sumnjate – uostalom sa dosta prava – da su čak i pobude koje su vas dovele, ovamo među ljude, bile niske. Ubeđeni ste, zar ne, da ste rođeni slučajno i da vas niko nije hteo? (U pravu ste, vaši su roditelji želeli dete, nisu baš na vas mislili.) Tako ste postali bedna žrtva tuđeg nehata, čije posledice u međuvremenu i te kako poštujete, urlate kad vam kapljica masti sa tiganja poprska kožu, tu slučajnu čauru vaše dragocene ličnosti, a ovo spominjem samo zato što je, kao što ćete ubrzo videti, vatra bitna tema naše zamišljene prepiske.

Optužujete ženu da sa vama spava samo iz ličnog zadovoljstva. Vaš sin raste iz puke pakosti, da bi vama pokazao kako brzo starite. Vaš prijatelj je projektovao uspelo zdanje da bi se narugao vašoj nesposobnosti, čak iako ste vi po opštem sudu naš najvrli arhitekta. Vaša je imovina uvek manja od tuđe. Mrzeli su vas profesori pa ste bili samo odlični. Ako vam je priznat neki uspeh,vi dobro znate da vam je time oduzet neki veći. Na vratima vašeg zasuženjog talenta stražu čuvaju mediokriteti; ako vas onemogućuju talenti, onda ste vi genije. Vaš omiljeni pisac – ako takav postoji – uvek nađe načina da vas lično povredi, vaš kompozitor služi se nekim prokletim zvukom koji razara samo vaše uho, vi ćete, razume se, uvek voleti onu boju koju na platnu ne vidite, onu liniju koja nije povučena. Ako vam odgovara poredak u kome živite, vi ćete sumnjati da on ipak više odgovara nekom drugom; ako vam se ne sviđa, vi ćete neizostavno biti onaj protivu koga su uperene sve njegove rđave strane.

Pošto je nevinom izrečena presuda, javio se prestupnik. Vi, razume se, kažete da tu nisu čista posla. Možete birati između mnogih tumačenja. Ne nudim vam nijedno, jer znam da ćete i sami izabrati najgadnije. Pre streljanja osuđenik je još jednom stao u odbranu onoga za šta umire. Vi ćete reći da je to prkos, kakvo je to junaštvo kojim se ništa ne gubi?

Pošto ste saznali za samospaljivanje budističkih kaluđera, vi i vama podobni – kojima je ovo pismo upućeno – iscrpli ste svoju čovečnost u sastavljanju pitalice: šta je to, što je žuto, gori i troši dve litre benzina u minutu?

Eto, tako smo, zahvaljujući složenosti vaše ličnosti, tek sada dospeli do Jana Palacha. Kada ste obavešteni da se na Venceslaskim Namjestima spalio jedan mladić, vi ste bez imalo kolebanja kazali: to je egzibicionizam.

Neću da vas upozoravam na činjenicu da ljudi koji se ubijaju iz ličnih razloga biraju mahom bezbolnu smrt. Neću da vas ubeđujem da većina Evropljana ne poznaje tajnu eliminisanja bola, ni da vas molim da stradanje Jana Palacha ne smatrate trikom pomoću koga se – u mrtvačkom kovčegu, doduše – dospeva na prve stranice svetskih listova. Nema smisla ni da vam skrenem pažnju na užasavajuću istinu da smo, posle pet stotina godina racionalne borbe protivu toga da nas spaljuju, stigli dotle da spaljujemo sami sebe, i da je zaista poražavajuće neizvesna budućnost čije kapije ozaruju takve zublje.

Evo, najzad, šta u stvari želim da vas zamolim: zamočite svoj mali prst, zamočite taj uvredljivom omaškom rođeni mali prst u benzin i potpalite ga. Ne, ne bih voleo da prisustvujem tom vašem probnom samospaljivanju, ali mi je stalo da budem uz vas kad na sopstvenom iskustvu sa vatrom budete formulisali svoju novu teoriju egzibicionizma. Vaš nimalo srdačni i bez poštovanja, Borislav Pekić.

P. S. Nadam se da razumete: Vama se obraćam. Ako opet budete mislili da imam u vidu nekog drugog, naći će se već neko da vas razuveri. Sad mi još recite da sam egzibicionist i da vam pišem da bih dospeo u novine. Nećete pogrešiti. Žao mi je jedino što sam prinuđen na ovakav povod.

(Književne novine, februar, 1969)

 

 

 



[1] Jan Palach (1948 – 1969) je bio češki student koji je izvršio samoubistvo spalivši se u znak političkog protesta u vreme sovjetske invazije Češke 1968. godine. (Prim. prir.)

[2] Herostrat je bio Grk koji je (356 pre nove ere) upalio Artemidin hram u Efesu, koji se smatrao jednim od najlepših hramova i jednim od sedam čuda sveta, u želji da postane slavan. Herostratska slava je termin koji označava „slavu po svaku cenu”. (Prim. prir.)

[3] George Gordon Byron, (1788 – 1824), poznat kao Lord Byron je bio britanski pesnik i vodeća ličnost romantizma. Smatra se za najvećeg britanskog pesnika i ostao je jedan od najčitanijih i najuticajnijih. Putovao je mnogo a u Grčkoj se borio protiv otomanskog carstva u grčkom ratu za nezavisnost. Umro je u Grčkoj. (Prim. prir.)

[4] Jean Nicolas Arthur Rimbaud (1854 – 1891)francuski pesnik. Kao deo dekadentnog pokreta on je uticao na modernu književnost, muziku i umetnost. Bio je nemirna duša i putovao je na sva tri kontinenta. (Prim. prir.)

[5] Stevan Sinđelić (1770-1809) narodni junak i borac za slobodu, učestvovao je u mnogim borbama sa Turcima. U borbi 1809. Turska vojska je bila nadmoćnija, pa je Stevan Sinđelić sa svojim vojnicima odlučio da ne padne u ruke neprijatelju i pucao je u bure baruta. Tako su svi izginuli, a i mnogi Turci u isto vreme. (Prim. prir.)

[6] Desanka Maksimović (1898-1993) književnik, redovni član SANU. Diplomirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Pisala je poeziju, putopise, pesme i priče za decu. Objavila je oko 50 knjiga. Glavna dela: Miris zemlje, Tražim pomilovanje, Nemam više vremena,  i dr. (Prim. prir.)

[7] Galileo Galilei (1564 – 1642), italijanski fizičar, matematičar, astronom i filozof koji je igrao glavnu ulogu u naučnoj revoluciji. U njegova dostignuća spada poboljšanje teleskopa i konsekventne astronomske obzervacije i podržavanje Copernicusove teorije. Bio je optužen od inkvizicije tako da je morao da se javno odrekne svoje teorije, ali je ipak osuđen na kućni zatvor. (Prim. prir.)

[8] Jan Hus (1369-1415) češki sveštenik, filozof i reformator. Bio je spaljen kao jeretik katoličke crkve. (Prim. prir.)

No comments: