Friday, July 14, 2023

PISMA IZ TUĐINE III deo

 

PISMA IZ TUĐINE III deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić

3.

POR­TRET JED­NE USA­MLJ­E­NO­STI

On nije bi­o ­je­di­ni emi­grant koga sam upo­znao u par­ku, na klu­pi. S vre­me­nom ih je bilo to­li­ko da sam po­ve­ro­vao kako je sva­ki usam­lje­ni čovek na klu­pi – emi­grant. Ovo­ga o kome je reč upo­znao sam u uskoj ale­ji što se kao ze­le­na ilu­zi­ja pro­lećne ob­no­ve živo­ta uvu­kla između sive Tem­ze i ot­me­nog, edvar­di­jan­ski cr­ven­ka­stog Če­jni Voka. Pre rata, u zem­lji, bio je fa­bri­kant por­ce­la­na, a ovde, u iz­gnan­stvu, živeo je od pri­vre­me­nih po­slo­va, u čiju se pri­ro­du nije upuštao, ostav­lja­jući da o njoj go­vo­re gru­be, žul­je­vi­te ruke. Očeki­va­o­ je, međutim, da se nje­gov položaj na­bol­je iz­me­ni kad stig­nu iz­ve­sna pi­sma, koja, opet, ni­ka­ko da stig­nu, jer su se, ili ne­gde za­gu­bi­la, ili bila za­u­stav­lje­na, ali, pre­ma nje­go­vom mišljen­ju, nipošto nisu mo­gla biti ne­po­sla­ta. Če­kan­je ga nije obes­hra­bri­lo, što duže pi­sma nisu do­la­zi­la, sve je više bio si­gu­ran da će doći.

Živeo je u Saut Ken­sing­to­nu, na te­snoj, trošnoj man­sar­di, među de­belim lon­don­skim golubo­vi­ma i de­be­lim lon­don­skim obla­ci­ma. Oda­tle je mo­gao čuti tužno pi­štan­je šle­po­va sa Temze i sećati se Du­na­va. Ni­sam pro­zreo pra­vu temu nje­go­ve no­sta­lgi­je. Da li je to bio žal za zem­ljom koju više ni­kad neće vi­de­ti, ili za sta­rim, do­brim živo­tom ko­jim više ni­kad neće žive­ti? Naj­zad, i to je sve­jed­no: ne­srećnom čove­ku malo znače raz­lo­zi ne­sreće. Žena mu je odav­no umr­la, dece nije imao, o ro­đa­ci­ma i pri­jat­elji­ma nije go­vo­rio pa sam za­ključio da ni njih nema. Bio je sam. Nije, da­kle, imao bližnjeg da mu pred­loži sta­rački dom, u kome nje­go­va usam­lje­nost neće biti man­ja, ali će bar biti – za­jed­nička. O domu je mi­slio spon­ta­no. Raz­mišljao je o bli­skom danu u kome neće moći da se dig­ne iz po­stel­je, s po­je­di­no­sti­ma koje su me uve­ri­le da se to već do­ga­đa­lo. Vraćao se ide­ji o domu kao što se sa­mo­u­bi­ca vraća ide­ji sa­mo­u­bistva, a mi mu ne ve­ru­je­mo, ne što mi­sl­i­mo da ga neće izvršiti nego što se plašimo da će se ubi­ti u našem pred­so­blju, u ovom slučaju – na mo­joj klu­pi.

I s njim sam o u­sam­lje­no­sti raz­go­va­rao. Ona za nje­ga nije, kao za većinu lju­di, bila puka samoća, su­mor­na čin­je­ni­ca da kad s klu­pe usta­ne, nema kome da ode, ili, kada se su­tra na klu­pu vra­ti, nema koga na njoj da za­tek­ne. Usa­ml­je­nost je za nje­ga pre sve­ga bila po­sle­di­ca ne­spo­sob­no­sti lju­di da shva­te „u čemu je nje­gov stva­ran pro­blem”. Ne samo da je to ne­ra­zu­me­van­je stva­ra­lo osećaj usam­lje­no­sti, nego mu je i ob­ja­šnja­va­lo zašto je usam­ljen, i, što je još gore, zašto tome bez pomoći dru­gih lju­di leka nema. Nje­ga od usam­lje­no­sti nisu mo­gle izlečiti ide­je kao mene. Behu mu nu­žni lju­di. Je­dan čovek, u stva­ri. Čo­vek koji bi ga raz­u­meo. I nje­go­va su se­den­ja po par­ko­vi­ma tuđine, nje­go­va ba­zan­ja tuđim ul­i­ca­ma, ve­za­na bila za na­du da će ta­kvog čove­ka sre­sti.

U en­gle­skoj pa­ni­ci da na mene kao ta­kvog čove­ka ne računa, sme­sta sam hteo da usta­nem i odem. Zadržao me je pi­sac u meni, kra­dlji­vac tu­đih patn­ji, tuđih ne­vo­l­ja. I kao pi­sac tru­dio sam se da ga raz­u­mem, čuva­jući od tog raz­u­me­van­ja čove­ka u pi­scu, štiteći svo­ju tzv. ljud­sko­st od su­vi­šnog učešća u nje­go­voj priči i saučešća po­vo­dom nje­go­ve sud­bi­ne, koji bi me pri­nu­di­li da ga od­ve­dem kući i uve­li u du­go­tra­jan odnos, dužan da se kad-tad završi mo­ral­nom oba­ve­zom da ga sva­ke ne­del­je posećujem u sta­račkom domu.

„Možete li za­mi­sli­ti”, pi­tao me je, „kako bi se osećao po­sled­nji čovek na sve­tu?” Ni­sam mo­gao za­mi­sli­ti. „Čovek koji je iz­gu­bio pro­šlost, a budućno­sti nema? Koji upra­vo zato što nema budućno­sti, gubi i prošlost koju je imao?” Ni to ni­sam mo­gao da za­mi­slim.

Par­kom se spuštao ka­sni pro­let­nji mrak. Kroz ret­ko drveće, kao kroz rešetke za­tvo­ra, leskala se reka i an­dro­id­ski cr­ve­ne­le oči au­to­mo­bi­la. Na kućama iza nas pa­li­li su se pro­zo­ri. Otpočin­jao je en­gle­ski po­ro­dični život. Tačno u mi­nut, kao što počinju po­zo­rišne pred­sta­ve. I često upra­vo to­li­ko i – iskren. Ali, čin­je­ni­ca da su i u nje­mu lju­di bili usam­lje­ni i ne­srećni, nije bila ute­ha za one koji su usam­lje­ni i ne­srećni bili po klu­pa­ma grad­skih par­ko­va tuđi­ne.

„U čemu ­je vaš pro­blem, go­spo­di­ne?” upi­tao sam ga. Gl­e­dao me je okom koje se sta­pa­lo s tmi­nom. „U tome.” Re­ka­o ­je. „U čemu – tome?”. „U vašem pi­tan­ju, go­spo­di­ne.” Us­ta­o ­je, pože­leo mi laku noć, i, us­pra­van za svo­je go­di­ne, otišao. Ni­kad ga više ni­sam vi­deo.

Emi­gran­t je, pre i više od sve­ga, usam­ljen čovek. I to ni naj­man­je ne za­vi­si od nje­go­ve društve­ne ili per­so­nal­ne po­zi­ci­je. Po­zna­jem jed­nog ko­ji ­je­ još pre rata za­vr­šio naj­bol­je en­gle­ske škole i ovde ste­kao za­vi­dan ugled, koji ima en­gle­sku po­ro­di­cu i en­gle­sku strast za kri­ke­tom, koji iz­gle­da i ponaša se kao En­glez, a po­ne­kad kao En­glez i mi­sli, ali kad kaže „kuća”, ne mi­sli na Lon­don nego na pri­mor­sko me­sto u kome je rođen.

Zato raz­u­mem svog usa­ml­je­nog po­zna­ni­ka iz par­ka. Želi­m mu da nađe svog čove­ka. Čove­ka koji ga neće pi­ta­ti u čemu je nje­gov pro­blem. Čove­ka koji će to – zna­ti.

Mome emi­grant­skom po­zna­ni­ku po­tre­ban je bio je­dan je­di­ni čovek koji bi ga raz­u­meo. Da bi se raz­u­meo pro­bl­em emi­gra­ci­je, je­dan čovek nije do­vo­l­jan. Mno­go je lju­di po­treb­no, pod uslo­vom da većina među nji­ma ne budu po­li­caj­ci. Emi­gra­ci­ja ­je nera­zlučiv deo evrop­ske isto­rij­ske tradici­je i ne­vol­jan is­hod nje­nih isto­rij­skih pri­nu­da, a naša emi­gra­ci­ja, ma šta, s pra­vom ili ne, o sva­kom iz­gna­ni­ku po­je­di­načno mi­sli­li – ne­o­tuđivi deo na­šeg na­ro­da.

Nje­go­va naj­o­be­spra­vl­je­ni­ja, naj­u­sam­lje­ni­ja i najne­srećnija man­ji­na. Man­ji­na koja, kao što je moj po­zna­nik iz Če­jni Voka čekao svog čove­ka, još uvek čeka svoj na­rod.

 

No comments: