Monday, July 31, 2023

PISMA IZ TUĐINE XIV deo

 

PISMA IZ TUĐINE XIV deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić

14.

RAT KAO SPORT I SPORT KAO RAT

U isto­ri­ji ci­vi­li­za­ci­je bilo je na­ci­ja koje su ra­to­ve tre­ti­ra­li kao ma­sov­ne mo­ral­ne pre­pa­ran­di­je. Dru­gi su na neke od njih gle­da­li kao na ple­me­nit sport. Tome olim­pij­skom ide­a­lu prvi su se pri­ma­kli Rim­lja­ni, koji su svo­je ra­to­ve počeli iz po­tre­be, na­sta­vi­li iz spor­ta, a za­vršili iz nužde. Ima­nu­el Kant je re­kao da, i kada ga ne bi bilo, čovečan­stvo bi rat mo­ra­lo iz­mi­sli­ti. Fri­­drih Ve­li­ki vi­deo je u nje­mu za­ma­jac raz­vo­ja svih mo­ral­nih, ma­te­ri­jal­nih i dušev­nih oso­bi­na lju­di i na­ro­da, a ge­ne­ral Lu­den­dorf ga je pro­gla­sio gran­di­o­znom te­ko­vi­nom isto­ri­je koja daje najširi pro­stor bli­sta­vom stva­ralaštvu. 

Sva tro­ji­ca lju­bi­telja opšte mlat­nja­ve Nem­ci su, pa nas je to, naročito po­sle svet­skih ra­to­va, uve­ri­lo da Nem­ci obožava­ju da se biju, kao što Ita­li­ja­ni vole da pe­va­ju, Grci da tr­gu­ju, a Je­vre­ji da se pre­pi­ru. Kao ugod­nom spor­tu, tek malo opa­sni­jem od lova na li­si­ce, eko­no­mični En­gle­zi mo­gli su prići samo iz­ve­snim od svo­jih ra­to­va, uglav­nom oni­ma što su ih vo­di­li pro­tiv div­ljih afričkih ple­me­na, prem­da, opet, kad ta­kav sport po­te­raše s na­ro­dom Zulu, nisu do­bro pro­šli.

Da­nas ubi­jan­je kao za­ba­vu obav­lja­ju samo iz­ve­sne sek­te Bli­skog is­to­ka. Osta­li na­ro­di, stre­peći od atom­skog, tre­ti­ra­ju rat kao rat, pa i kad više na igru liči, kao što je bio slučaj sa foklandskim suko­bom. U tome se ide tako da­le­ko da se i pre­go­vo­ri o raz­o­ružanju uzi­ma­ju kao ob­lik rata, i kao ta­kvi se, na po­be­du računa­jući, ni­kad ne za­vr­ša­va­ju.

Da­nas, da­kle, rat više nije sport, ali je sport, iz­gle­da, po­stao – rat. I kako se koji sport­ski ma­sa­kr završi, kad se mr­tvi sa­hra­ne a ne­si­gur­no pri­mir­je pot­piše, do­la­ze is­to­ričari da istražuju njegove to­ko­ve i na­rod­ni psi­ho­lo­zi da is­pi­tu­ju nje­go­ve uzro­ke.

Rat ko­jim ćemo se mi ba­vi­ti vo­dio se 29. maja 1985. na Hejsel Sta­di­o­nu u gra­du Briselu, u simp­to­ma­tičnom su­sed­stvu Vo­ter­loa, gde su počet­kom prošlog veka En­gle­zi po­tu­kli Fran­cu­ze. Ove go­di­ne po­ra­zi­li su Ita­li­ja­ne. Gre­na­di­ri, na­vi­jači Li­ver­pu­la, bri­tan­skog učesni­ka u fina­lu Evrop­skog fud­bal­skog kupa, osta­vi­li su na bri­sel­skom bojištu tri­de­set osam mr­tvih, dve­sta pe­de­set ran­je­nih, smrt­no ozleđeni evrop­ski no­go­met i oštećen ugled En­gle­ske kao jed­ne od naj­ci­vi­li­zo­va­ni­jih ze­mal­ja sve­ta.

Bri­tan­ski sport­ski ra­to­vi da­ti­ra­ju­ još iz 1962, kad su na­vi­jači Glas­gou Rendžersa kr­va­vu po­be­du od­ne­li nad gra­dom Bar­se­lo­nom. Go­di­ne 1974. navijači lon­don­skog Tot­e­n­ha­ma sređuju Rot­er­dam. Go­di­nu dana ka­sni­je pri­sta­li­ce Lid­sa tri­jum­fa­lno ula­ze u Pa­riz, a Man­če­ster Junajte­da u St. Etijen. Go­di­ne 1980. obožava­tel­ji Vest Hema li­sti do­da­ju potučeni Ma­drid. 

Go­di­ne 1981. pada Ba­zel. Iste se go­di­ne od stra­ne en­gle­skih na­vi­jača za­vo­de osmanski običaji šeri­jat­skih dana paleži i pljačke u osvo­jenom Oslu. Lju­bi­tel­ji fud­ba­la ru­i­ni­ra­ju Am­ster­dam, An­der­leht, Va­len­ci­ju, Ko­pen­ha­gen. Pod sport­sku se­ki­ru opet do­la­zi Ro­ter­dam, pa Luk­sem­burg, koji se bra­ni ce­lo­kup­nom oružanom si­lom, i pro­šle godine Brisel prvi put. Čini se, međutim, da se bel­gij­ska prestonica po­ka­za­la ne­po­ko­rnom, te se ovo­ga maja ka­zne­na eks­pe­di­ci­ja po­nav­lja.

En­gle­ska je, kako samo ona to ume, bez ika­kvih re­zer­vi pri­hva­ti­la kri­vi­cu za bri­sel­ski po­kolj. U osećanju sti­da učestvo­va­la je cela zem­lja, s iz­u­zet­kom ko­men­ta­to­ra „Gar­di­ana“, ko­ji ­je mu­dro sa­ve­to­vao da se na tri­de­set osam en­gle­skih žrta­va gle­da u od­no­su na hil­ja­de žrta­va ci­klo­na u Ban­gla­de­šu, za­bo­rav­lja­jući da su prvo zlo­de­lo izvršili ra­zum­ni lju­di, a dru­go ne­ra­zum­na pri­ro­da. Mi­ni­star za sport, g. MakFar­len, tvr­di­o ­je, u međuvre­me­nu, da se ne zna ko je kriv, kada je to svi­ma, oso­bi­to mr­tvi­ma, bilo već sa­svim ja­sno.

Po­sle osećajne re­ak­ci­je počele su ra­spre o uzrocima i pro­tiv­me­ra­ma. Vla­da je za ne­sreću okri­vi­la od­su­stvo di­sci­pli­ne kod građana, i za iz­gred­ni­ke, te mo­de­me kr­staše, pred­ložila oštre ka­zne, za­bo­rav­ljajući, u ma­ni­ru svog mi­ni­stra za sport, da su Red i Za­kon pro­dukt ci­vi­li­za­ci­je, a ne da je ci­vi­li­za­ci­ja pro­iz­vod Reda i Za­ko­na. Opo­zi­ci­ja je, iz na­vi­ke, optužila ne­za­po­sle­nost i nje­nog uzročnika vla­du, za­bo­rav­lja­jući da je 1930. masa na sta­dio­nu bila veća, ne­za­po­sle­nost kao da­nas, a na­sil­ja nisu zabeležena.

 Kri­vi­ca je ba­ca­na i na kse­no­fo­bi­ju i nje­ne pa­tro­ne iz Nacionalnog fron­ta, ali nije ob­ja­šnje­no kako je moguće da se bez­načajna man­ji­na u do­mo­vi­ni za de­vet mi­nu­ta pre­tvo­ri u značajnu većinu u ino­stran­stvu. Naj­zad je okriv­lje­na gru­bost same igre i raz­u­me se, al­ko­hol, a za­bo­ra­vi­lo se da su ame­rički fud­bal i ho­kej na ledu ne­u­po­re­di­vo ubi­tačniji, da pu­bli­ka pije više nego igde, da po ne­ki­ma Ame­ri­kan­ci još nisu ni sa­svim ci­vi­li­zo­va­ni, a tamo se ništa slično ne zbi­va.

U osu­di nad En­gle­zi­ma, pra­ved­noj, uo­stalom, za­bo­rav­lja se, takođe, da je utak­mi­ca, upra­vo na in­si­sti­ran­je današnjih in­dig­ni­ra­nih su­di­ja, igra­na ume­sto ot­ka­za­na, pre­no­še­na ume­sto ig­no­ri­sa­na, i da je iste noći, ume­sto pobožnog oda­van­ja po­šte mr­tvi­ma, na ulicama To­ri­na pri­ređeno bučno slav­lje u čast Ju­ven­tu­so­ve Pi­ro­ve po­be­de.

A sva­ko ko može smrt da sla­vi, umeće i da je na­ne­se.

Pra­vi raz­lo­zi za ove prve u povesti ui­sti­nu na­rodne ra­to­ve, u ko­ji­ma se pre­po­zna­je sa­di­zam rim­skog cir­ka uje­din­jen s hi­ste­ri­jom na­ci­stičkih uličnih linčova, još nisu ot­kri­ve­ni, a možda ih to­li­ko ima da je jedan teško iz­dvoj­iti. Kao što mu­dro veli Um­ber­to Eko: „Tek smo na početku. Mno­go go­di­na pažlji­vog vas­pi­tan­ja nam je tre­ba­lo da na­rod do­ve­de­mo do Brisela. Ve­lik je još put pred nama. Ali, ne bri­ni­mo, tak­mičenje una­pređuje rasu.“

A ja bih, s Fri­­dri­hom Ve­li­kim, do­dao: jačanje i tak­mičenje u ubi­jan­ju. Zato ubi­jaj­mo, pa ćemo biti sve jači!

 


 

 

No comments: