KORESPONDENCIJA KAO ŽIVOT II deo,

 

KORESPONDENCIJA KAO ŽIVOT II deo, Copyright © Borislav Pekić

Prepiska sa Dobricom Ćosićem[1]

Dragi Borislave,

Istinski me je obradovalo Vaše pismo i odgovaram Vam s prijateljskim osećanjima, zahvalan na adresi i sećanju. Ovih dana smo moja ćerka i ja s oduševljenjem pročitali Besnilo, tu izvanrednu, po mnogo čemu jedinstvenu knjigu, u kojoj nije zatajila nijedna Vaša moć, a ispoljila se, rekao bih, snažnije, no u nekim drugim Vašim romanima - fabulativna imaginacija, zaista ingeniozno složena romaneskna konstrukcija. I opet - erudicija i pamet, ubedljiva univerzalnost poruka i čovekovih nedoumica, najređa svojstva naše savremene literature.

Ne razumem, zbilja ne razumem neke Vaše izjave, meni i Mihizu, naprimer, da. je to nekakav ^“krimić^,” (što bi rekla naša braća), rad za hleb, što čak ne zaslužuje naše čitanje. Ne čikajte Tvorcu, Borislave! Nema nijednog Vašeg savremenika koji ne bi zaželeo da napiše takav roman, a i Vama, neka Svevišnji podari moć da napišete još koje Besnilo. Đa bi po mediokritetskoj kritičarskoj konvenciji i ja bio ubedljiv napomenuću Vam i Vašu, po mom mišljenju samo jednu darovitu manu: sporo, preopširno, deskriptivno gradite ekspoziciju! I nešto prejako uživate u svom znanju, pa to ponekad i pored filozofske, tj. gnostičke skepse i relativizma koje Vi nosite kao intelektualac, (izrekoh najbanalniju definiciju pisca!) hoću reći, koju Vi imate kao pametan čovek, Vaše znanje ima onu manovsku ambicioznost, keja može da zamori lenjog, životom umorenog čitaoca, ali i selektivnog čitaoca koji prema romanu nema tradicionalne zahteve: da pisac sve zna i sve kaže. U svakom slučaju: Bravo, Boro Pekiću!

Nešto o predavanju. Ja. sam se silno i verovatno beskorisno namučio s tim "predavanjima" po Americi i Kanadi. Profesionalna, skribomanska savest (ili strast?) primorala me da učim i mislim o nečemu što mi je donelo malo koristi i rezultata, a oduzelo mnogo vremena. Nije pismo za rasprave, nisam ja baš siguran da sam Vas dobro razumeo, ali: i pored načelne, i intimne saglasnosti sa, čini mi se, najbitnijom Vašom tezom - "da se nadvremenost najbolje postiže ulaženjem u izabrano vreme", rekao bih, da sam ja kao pisac mnogo manje skrupulozan od Vas pred pitanjem čemu i kome treba da služi istorijski roman?

A zar taj "istorijski roman", može ikome i ičemu da služi, ako ne služimeni, mojim savremenicima, mojoj muci za uvremenjavanjem i identitetom? To "nama", jasno može da znači samo - njima, ali, njima mi ne služimo čim faktičko, ako ga uopšte znamo i koliko ga znamo, prevedemo preko one Eliotove "platinske niti" u transcedentno, poetsko, moje."Njima" treba samo fakat, pa je "realistički" roman najčešće "koristan" i zaista koristan, jer u svim realnostima i prošlostima ima fakata koji su argumenti za njih. Nisam siguran da smo se razumeli. To su problemi za samoću i uz čašu.

Ja Vam dugujem jedno drugarsko razjašnjenje o Akademiji. Bio sam uveren da će odeljenje prihvatiti moj predlog: dva pisca (Vas i Matiju) i đva profesora (Nikolu i drugog koji im je najpotrebniji za poslove Akademije, a takav je nesumnjivo Stipčević). Međutim, izbornom, starom srpskom veštinom, uz direktivu Predsedništva, profesori, tj. naučnici su pobedili: odlučeno je da se ove godine biraju dva profesora i jedan pisac, tj. pesnik, a da se idućih izbora biraju dva pisca, a jedan naučnik.

U tim nekolikim eliminatornim tajnim glasanjima, Matija je od svih pisaca dobio najviše glasova. Tako smo svi ostali u zavetu da na idućim izborima izaberemo Vas i još jednog pesnika, čini mi se, da će to biti Simović. Prilikom izbora, pored Matijine ogromne popularnosti, nije bilo i bez uticaja, to što ne živite u Beogradu, pa nemate uslov za redovnog člana Akademije. Ja sam, mislim i Palavestra, rekao 1judima da ćete se narednih godina vratiti na stalan boravak u Beograd, pa više neće biti, čak ni formalne prepreke, i da svoju redovnu akademičarsku dužnost obavljate. Molim Vas da mi verujete: nije bilo ničeg u tim izborima i razgovorima o Vama što bi Vam bilo neprijatno da čujete.

Imali ste sjajnih stranica u dnevniku, uveli ste novu temu, nov sadržaj u našu književnost, ja to ideološki nazivam "građanska tema". Ima, iz razumljivih razloga, i mnogo, mnogo rupa i neiskazanosti koje su umanjile značaj tog teksta. Sklom sam uverenju da nije reč o imanentnom nedostatku te proze, nego o obzirima i granicama naše slobode i Vašeg ukusa.

Mihizova Kolubarska bitka doživljava pozorišni trijumf  kod publike! To se čudo, koliko ja znam, posle II svetšog rata nije dogodilo.

Pišem Drugu knjigu Vremena zla, završiću je ove godine. Iduće Treću i - ne pada mi više napamet da pišem "veliki roman". Dosta od mene i premnogo za naš polupismen i nepismen "narod".

Neću skoro u London. Izgubio sam tri meseca oko "Novog sveta". Žurim da kažem nešto što mi se čini da moram.

Doviđenja, dragi Borislave!

Ljiljani i ćerki srdacne pozdrave sa prijateljskim željama. Vama bratski stežem ruku!

Vaš

[1]Dobrica

Beograd, 6. februar 1984.

 [1] Pismo je pisano na pisaćoj mašini, a potpis je rukom, latinicom, plavim mastilom.