Tuesday, May 30, 2023

TAMO GDE LOZE PLAČU MLXXVIII deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU MLXXVIII deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

ZAŠTO LJUDOŽDERI NISU PATILI OD DUŠEVNIH KRIZA?

Svaki je sistem teorijski izvodljiv. Načelno uzev, svaka se konzistentna ideja može projektovati u stvarnost. U praksi, međutim, tamo gde se okolnosti nikad ne mogu baš sasvim predvideti, i one ometajuće eliminisati, nastaju teškoće kojima zahvaljujemo za ono malo prirodnog, spontanog, slobodnog života što ga, s vremena na vreme, uživamo. Našem načinu života nedostaje doslednost i otuda potiče većina duhovnih, duševnih i društvenih kriza.

 Antropofagos, ljudožder, nije patio od tih kriza jer mu moral nije bio u sukobu sa ukusom, a naš strogo osuđuje bar polovinu onoga što osećamo, činimo ili mislimo. Preostala polovina, u srećnom skladu s ličnim merilima, u nesrećnom je protivrečju s nekim opštim. Tako je nesklad opšti i potpun. Njegova apsolutnost, pretvorena u Prirodan Poredak Stvari, u Pravila Igre, kojima se povinujemo ako sebe smatramo građanima, ako držimo do pripadnosti tzv. građanskoj civilizaciji Razuma i Mere, onemogućuje svaki slobodan izbor u okvirima datog životnog klišea. (Izbor van njega je bekstvo.)

O nekakvoj racionalnosti, o nekakvom uistinu razumnom životu, ne može ovde biti ni reči. Niko, naime, ne može racionalno živeti ako njegovim ponašanjem diktiraju dva oprečna, neprijateljska sistema vrednosti. Od toga se može jedino pošašaviti. Kao Buridanov magarac između dva plasta sena. Takvim magarcem osećaće se i advokat Leonid Njegovan kad na temu ove dihotomije bude razmišljao 1941, prilikom porodičnog božićnog skupa u Turjaku kraj Ljubljane. Ali mu to neće smetati da sa generalizacijom produži: saznanje da je čovek magarac pomaže da se to bude lakše.

Razmišljaće, dakle, i o tome da su Revolucije kolektivne racionalizacije ovih dilema. Krvlju se savlađuje protivrečnost građanskog bića. Između morala i čina opet se stvara korespondencija. Novi moral iziskivaće i odgovarajuće, druge činove. Kad se otpočnu preduzimati treći, točak dihotomije počeće da se ponovo okreće. U nastavku će gospodin advokat doći do ubeđenja da se buržoazija, kojoj je po definiciji i sâm pripadao, mora odlučiti između neba i zemlje, hrišćanske i akcionarske etike. U protivnom, izgubiće svet u korist klase, koja, bar privremeno, bude uspela da spoji moralni ideal s realnim ljudskim interesom. Tako će dospeti do projekta idealnog buržoaskog svemira. On će se osnivati na jednoj od čuvenih simeonskih poslovica, po kojoj se sve na svetu događa u procentima En postotis...

Ovo je fantazmagorično razmišljanje jednog građanskog intelektualca razočaranog stanjem društva što mu je 1941. ostavljeno u nasleđe. O čemu bi i kako razmišljao razočarani intelektualac godine 1979? (Pod uslovom da bar približno zna čime je razočaran, i da još uvek ume to da bude.) Bez pravog, iskrenog, a iznad svega dubljeg odgovora na ovo pitanje, odgovora koji je i sâm lišen predrasuda razočarenja, nemoguće je napisati savremeni roman o savremenom intelektualcu. Umesto toga, uvek ćemo dobijati realističku priču o malograđaninu ili romantičarsku priču o negrađaninu svih vremena.

Ovaj zapis, međutim, ne pišem zbog literature. (Dođavola sa literaturom!) Pišem ga zbog svog života koji opet počinje da klizi tračnicama rutine, na kojima su sve stanice unapred obeležene i jedina se uzbudljivost može osetiti u povremenim zakašnjenjima da se do njih stigne. Približava se vreme mojih famoznih dekadnih mena i ja se iznova osećam uznemiren i konfuzan kao leta 1968. kad sam na Zlatiboru odlučio da dođem ovamo na Tibet...

Nešto će se dogoditi.

No comments: