TAMO GDE LOZE PLAČU MLIX deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić
LET NA TIBET
April.
Jutro. Aerodrom. Očekujem poziv putniciima za London. U restoranu sam Carinske
zone. Sa mnom je F.D. koji putuje televizijsikim poslom. A kojim poslom odlazim
ja? Zašto ja idem? . ..
Poslednje
beleške dok je F.D. u klozetu. Hvatanje raspoloženja, dok je sveže. Teško mi
je, to je sve. Osećam se kao na samrtnoj postelji, s koje gledam svoj poslednji
dan kroz četvorine debelih aerodromskih stakala. Moram misliti na Lj. kojoj
idem i koju tako dugo nisam video. Jedino tako mi je lakše ...
Ispratila
me je sestra od strica. Niko više. Roditeljima nisam dopustio da dođu. Zlata i
Đ. L. su hteli, ali nisam dao. Bilo bi mi još teže. (Drugi se, uostalom, nisu
ni ponudiili.) Ne mogu a da se ne setim svog povratka iz KPD-a, krajem 1953.
Stanica je bila puna mojih drugova i njihovih roditelja. Kao da se vraćam s
nekog šampionata na kome sam pobedio. Sada nema nikog, a prošlo je tek dve
decenije. Ima još jedna porazna sličnost s mojiim izlaskom iz zatvora. Želim
što pre da odem, kad već odlazim. Da se što pre izgubim iz sveta koji me više ne
smatra svojim .. .
Osećanja
pisanjem postaju jača nego što su stvarno. Kristalizacijom bol postaje oštriji.
Treba prestati misliti i predati se nervozi čekanja. Možda se i posvađati s
kelnerom, preduzeti nešto. F.D. se vraća iz klozeta. Kako bi bilo da se
posvađam s njim? Ali sa F.D. čovek se ne rnože posvađati...
Prilazi
mi jcdan uniformisani čovek. Govori nešto. Ne shvatam ga. Što se mene tiče
mogao je govoriti i turski. F.D. mi prevodi sa srpskog na jezik prijatelja. Tek
onda shvatam da me neko zove na ulaz u Carinsku zonu. Takođe, tek sad
primećujem da čovek nosi uniformu avijatičara ...
No comments:
Post a Comment