Dnevnik Borislava Pekića 24. februar 1955. (nastavak)

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

24. februar 1955 (nastavak) 

Došavši do ugla Kraljevića Tomislava Leonid je stao. Svetiljka obešena visoko o taman strop kišila je odozgo smrzoplavim sjajem. Posmatrana odavde ulica je izgledala kao usečena bradvom. Najzad, pomisli, oni će poverovati. Ili ono neće poverovati. On zavuče ruku u unutrašnji džep da uzme tabakeru, ali je vrati: još uvek imaš vremena da se vratiš kući, ako dobro ispitaš stvar za tebe će to biti najbolje. R. dočekuje u Preduzeću. Ako se požuriš mogao bi da ga zatekneš kod kuće.
x
Ličili su na mrtvace, kojima je aljkavost grobara dozvolila da još malo ostanu na zemlji. I onda su iščupali iz sebe svu neprimenjenu veselost, iz svakog dana ponaosob, da je sada pospu zajedno sa konfetama na glave devojčura. Leonid nije čuo muziku.

On se okretao sa M. uporno, bez smisla kao toček na izvrnutim kolima, kao gramofonska ploča koja je urlikala iza njega sa zverskom snagom u visokim tonovima sambe, dok su konfete padale i on mislio da bi mu srce stalo zajedno sa njim i njenim bosim nogama. C. se smejao pred njim svojim ukočenim japanskim smehom. .... Da, Leonide prođi još jednom kroz pustinju budućnosti da bi se vratio oazi, čije je drveće izraslo za tebe i senke pale za tebe i voda pokuljala za tebe, i vraćajući se ranjen od stranaca i pustolova ti ćeš kružeći nad njom kao crn oblak koga obrazuju isparenja bilog, čije su munje planule i gromovi udarali u svoja drveća, osetiti da je neko obdelavao u tvom odsustvu oazu tvoju, i kad dopreš to saznanja da su to bile tvoje zaboravljene nade, sletećeš na obalu ukraj reke da se odmoriš.


A pustinja će se prazniti tobom. Samo tvoje stope na pesku svedočiće o tebi, dok ih vetar ne odnese i utisne na vazduh kao dobar znak. Kao jako dobar znak. Mogao je da bude čulan i životinjski trezven i spiritualan i osvajački svirep i pustolovan i dečački nežan. Umeo je da sedeći nepomično na fotelji i dok je prelistavao časopise sa odsutnom koncentracijom, da joj pokaže kako se sav ustremio na nju, a da se nije ni pomerio sa mesta. Tako je ona verovala da misli na nju i onda kada on to nije činio. Umeo je da od ćutanja načini sluškinju svoje strasti.