ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
24. februar 1955 (nastavak)
Gde ti je Dom ti koji stanuješ u rosi i izmetu i koji se
isparavaš u nebo kao roj nakaznih slika.
Tvoja senka je na vratima, žuta od lutanja
Zelena od čežnje i crna od proganjanja.
Tvoje stope su na svim putevima kao hiljade malih grobova
iz kojih raste prašina. Lelujav džbun prašine.
Tvoje su ruke ukrštene na grudima mrtve zemlje.
Da li smem da ti govorim o travi koja nije moja?
x
- Odakle?
Osetio sam nervozu.
- Pa odatle.
- Gde si ranije živeo pre nego što si došao u grad?
- Ja sam odavde.
Gospode. Da li mi se ruga? Pažljivo osmotrih izraz na njegovom licu, ali on je bio spokojan i snen. Učini mi se za trenutak da sam ga prepoznao, ali se ubrzo uverih da sam bio obmanut senkom abažura koja mu je pokrivala levu polovinu obraza. Da nema nečeg što nisam umeo precizno da odredim mogao bi biti Y. s kojim sam sedeo u klupi u III razredu gimnazije. On je obećavao ovakav stas. Ali sve ostalo nije odgovaralo. Pa čak i da je odgovaralo to ipak ne bi mogao da bude Y. Na neki neodređen način to se razlikovalo od Y.
- Samo nisam izlazio. Ovo je prvi dan što ga provodim u gradu i iz toga možeš uvideti koliko osećam za tebe kad sam taj prvi moj dan iskoristio da te posetim.
- To je ljubazno od tebe - rekoh.
- Bio si valjda bolestan
- Ne, naprotiv. Bio sam zdrav .................... . Sad sam izašao da nađem posao.
(Kao u sestre Kerry, on će se dati izdržavati od Davida.)
- To ne mora da te zabrinjava. Oni stalno traže ljude.
- Možeš se zaposliti gde god te je volja pod uvjetom da im odgovaraš po kvalifikacijama.
- Moram videti sutra. Sada je verovatno već kasno da se nešto učini. Vreme me podseti da imam sastanak sa tobom. No on se nije dao smesti mojim osvrtanjem na sat i celo telo mu je ukazivalo da se sasvim ugodno oseća. Bilo mi je žao da ga oneraspoložim.
No comments:
Post a Comment