Dnevnik Borislava Pekića 2. mart 1955.

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

2. mart 1955. 

Gregor Samsa se probudio jednog jutra kao kukac, i Gregor Samsa nije držao da je to čudno osim što su ga zabrinjavali uzaludni pokušaju da svoje golemo, na leđima oklopljeno telo postavi na noge tanke kao strune i mnogobrojne. On zna da od toga, da li će on uspeti da se digne i uhvati voz, da bi ugovorio nabavke za svoju firmu, zavisi njegova porodica.

A to što je trenutno kukac znači samo „da je u velikom škripcu i on će moliti gospodina Prokuristu da izrazi njegovo poštovanje gospodinu šefu i da se zauzme za njega, jer kad je čovek u teškom položaju onda je vreme da se sete i njegovih usluga“. No gospodin Prokurista beži preko ograde. Otac ga uz pisku i udarce štapa iznova uteruje u sobu kad je najzad uspeo iz nje da izmili.
Tako počinje život trgovačkog putnika Gregora Samsa u obličju kukca, da se završi u prvom zraku svetlosti jednog jutra koje je padalo sa prozora. Umorio je sebe glađu. Taj nežni brat i sin koji je čak i kao kukac još uvek gajio potajnu nadu da svoju sestru pošalje na konzervatorijum, kome je trebalo četiri sata gmizanja da bi jednu plahtu dovukao na sofu i njome pokrio zadnji deo trupa, kad se zavuče kao i svaka buba pod nju, da ga majka ne bi videla.


Kad mu oduzimaju pokućstvo u prijateljskoj nameri da mu omoguće gmizanje po stropu i zidovima, on brani u jednoj slici, dame sa krznom, svoju ljudsku prošlost. Ali ko može da mu veruje, toj ljigavoj bubi sa bezubim rilcima, da čezne za muzikom i da mora izmileti iz svoje sobe na zvuk violine, koju ravnodušnim stanarima svira njegova sestra.

A onda nada, ne više da će ponovo postati čovekom, jer se on čovekom oseća i sada (i to je ono što ga zapravo čini kukcem) nego da će od svoje sestre izmoliti da mu dođe u sobu i svira, a on bi se onda popeo na svojim nejakim nožicama i poljubio je u vrat. No otac ga tera jabukama i možda ga je i ubila jedna od njih kada je ostala u njegovom telu da gnoji.

No ipak malo ljubavi, ah ne čak ni to više nije potrebno, nego samo malo pažnje od porodice, beskrajno manje nego što je on pokazuje prema njima kad odlazi u tminu da ga ne bi videli, kad saoseća sa njihovom teškom finansijskom situacijom, i kad se stidi što je tome uzrok. Samo malo ljudske pažnje, kao na primer onaj sestrin pogled kad je dovukao plahtu da se njome pokrije.

Najzad on čuje sestrine reči: „Naša nesreća je u tome što mislimo da je ono Gregor. Da je to zaista Gregor on bi već uvideo da takva životinja ne može živeti među ljudima i nastojao bi da isčezne. Mi ga se moramo rešiti.“

Tog jutra kukac je „crkao“. Podvorkinja je uzela na sebe da ga ukloni te je o tome podnela porodici izveštaj. „Ne morate se brinuti. Ono je uklonjeno iz sobe“. Tada su svi duboko odahnuli.