ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
24. februar 1855
I kada je prošla, kao crna senka sa sivim porubom, i kao nelojalni predeo koji je pobegao iz okvira, i kao miris i zabuna, možda sa pokretom koji se u međuvremenu ponovio da znači, a da ga ja nisam video, u velikoj vazni vazduha na sred trga, (koji je imao ime nekog socijaldemokrate), to je bilo tako zlikovačko osećanje da sam stao i sve dok ona nije zašla za ugao kina, ja sam sebe primoravao da ne skočim nekom za vrat, na primer onom penzioneru koji zakopčava svoje čakšire pred pisoarom. Ima dva dana otada.
I sve je prošlo jednako kao i ona. Mogu pribrano da položim računa o tome šta se dogodilo sa mnom da me savlada strah i da dobijem nagon besnila. Šta sam branio u momentu kada je njena senka ulazila u izlog kao kradljivac nakita. Nema sumnje ona je stajala iza mene za čitavo to vreme. Pomisao na to da je ona stajala, možda minut ili dva, a da je ja nisam za to vreme gledao dovodi me u histeriju.
Gospode, možda čak i svih pet minuta. Nikad nisam smatrao da ću biti tako zloban prema njenoj senki. Da li je uhvaćena kad je provalila u izlog? Da li je izvedena na sud, zato što prolazi kroz staklene zidove iza kojih ljudi čuvaju vreće u koje se odevaju na ulici? Da li je ta senka nju uzela za svog branioca, ili je bila ponosita na svoju usamljenost? Ima u senkama nešto servilno kad nam ližu pete. Da li nas mrze i spremaju plan da nas upropaste?
No comments:
Post a Comment