Thursday, August 11, 2011

Uloga životinja

Sabrana pisma iz tuđine XXXII
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.
„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

ULO­GA­ ŽI­VO­TIN­JA U EN­GLE­SKOM I SRP­SKOM JAV­NOM ŽIVO­TU

Već sama čin­je­ni­ca da su sim­bo­li sta­ro­grčkih ple­me­na bili živo­tinjskog roda, da su po­sto­ja­li Grci-kon­ji, Grci-sove, Grci-ov­no­vi, da su to­kom­ sred­nje­g ve­ka­ sim­bo­li ­Sr­ba bi­li­ vu­ko­vi, La­ti­na li­si­ce, Bu­ga­ra ri­so­vi, pa da i da­nas žive ame­rički orao, gal­ski pe­tao, ru­ski me­dved ili, prem­da na tan­joj di­je­ti, bri­tan­ski lav, sve­doči o značaj­noj ulo­zi fa­u­ne, naročito zve­rin­ja u ljud­skoj po­ve­sti. U ovoj emi­si­ji po­ku­šaćemo da oda­mo dužnu počast živo­tin­jskom fak­to­ru u ljud­skoj po­litici, ima­jući u vidu samo isto­rij­ske živo­tin­je, nipošto animalne osobine pojednih istorijskih lično­sti.

De Chirico-2
Ulo­ga živo­tin­ja u mi­to­lo­škom jav­nom živo­tu He­le­na i Rim­lja­na bila je ve­o­ma ve­li­ka, ni­š­ta man­ja od nji­ho­vog is­traj­nog i plo­do­no­snog mešanja u jav­ni život pri­mi­tiv­nih na­ro­da i da­na­šnjih div­ljih ple­me­na, ali prve živo­tin­je koje uzele ozbil­jni­jeg učeća u po­li­tičkom živo­tu jed­ne zem­lje be­hu­ gu­ske rim­skog­ Ka­pi­to­la, čije­ je­ ga­kan­je pro­bu­di­lo građane i spa­slo ih var­va­ra sa se­ve­ra. Dru­ga živo­tin­ja je ra­sni pa­stuv In­ci­kat što ga je rim­ski im­pe­ra­tor Ka­li­gu­la uveo u se­nat.

Tak­se za se­nat­ski položaj behu vi­so­ke a konj In­ci­kat skrom­nog imovin­skog stan­ja, pa su plaćanje nje­govog cen­zu­sa pre­u­ze­li na sebe veliko­dušni ca­re­vi pri­ja­tel­ji koji su vo­le­li život, u ovom slučaju naj­pre svoj. U ko­joj se meri In­ci­ka­to­vo pri­su­stvo osećalo u za­ko­no­dav­noj de­lat­no­sti Vi­so­ke kuče, nije po­zna­to.

Ne verujem ­da ­je ­bi­lo ­spek­ta­kularno. Najzad, bi­o ­je ­to ­tek pr­vi konj u par­la­men­tu, pa se od nje­ga i ne može mno­go očeki­va­ti.



Treća po­ve­sna živo­tin­ja Evro­pe je di­vov­ska zlat­na pčela koju je va­si­lev­su Ju­sti­ni­ja­nu po­slao Bog da mu pokaže gde će sa­gra­diti Ha­gi­ju So­fi­ju, Maj­ku pra­vo­slav­nih bo­go­mol­ja, što će igra­ti ona­ko značajnu ulo­gu u isto­ri­ji Vi­zan­tij­skog car­stva.

Jo­š ­je­dan ­je konj isto­rij­ski, mimo ­to­ga ­što ­je ­en­gle­ski, pa već i ti­me značajan: onaj koga je kod Bos­for­ta, u završnoj bici Rata Bele i Cr­ve­ne ruže, tražio Ričard III da­bi ­sačuva­o ­kru­nu, te ­po­š­to ga ­na­ša­o­ ni­je, iz­gu­bio je i bit­ku i kru­nu i gla­vu.

Kon­ji su, uo­sta­lom, po­go­to­vu oni na ko­ji­ma su ja­ha­le voj­sko­vođe, od Alek­san­dra ve­li­kog i Ha­ni­ba­la do de­spo­ta Ste­fa­na La­za­re­vića i Napole­o­na Bo­na­par­te, više od dru­gih živo­tin­ja uti­cali na sud­bi­nu ze­mal­ja čijim su šta­la­ma pri­pa­dali. Ukrat­ko, kon­ji su je­di­ne ui­sti­nu isto­rij­ske živo­tin­je.

Iza njih, prem­da na vid­nom ra­sto­jan­ju, do­la­ze psi i go­lu­bo­vi pi­smo­no­še, ali samo ako su pre­no­si­li važne voj­ne, špi­jun­ske ili po­li­tičke po­ru­ke.

U ra­to­vi­ma, po iz­be­gličkim zbe­go­vi­ma i za­tvo­ri­ma iz­ve­snu ulo­gu igra­ju va­ške, buve, ste­ni­ce i, da­bo­me, ne­iz­o­stav­ni pa­co­vi, ali je ona pre­težno ­mračna.

Pri­mećuje­mo da su, sem po­sled­njih, sve ove živo­tin­je pi­to­me. Sve su pro­šle iz­ve­snu ljud­sku ško­lu pre nego što su na ljud­sku po­li­ti­ku za­do­bi­le uti­caj. Div­lje su, sa svo­je stra­ne, ima­le jed­nu je­di­nu krup­nu šan­su. Žderući hrišćane, za­bav­lja­le­ su na­rod po rim­skim cir­ku­si­ma i tako ga od­vlačile od raz­mi­šl­jan­ja o po­bu­ni. U početku se zve­ri isti­ca­hu po­li­tičkom ne­pri­stra­snošću. Ždra­le su i ubi­ja­le sve što im se po­nu­di. S po­ja­vom hrišćana po cir­ku­si­ma, zve­ri se na njih usred­sređuju, pa­ga­ni se ostav­lja­ju na rni­ru.

Tek kad su kon­ji po vi­zan­tij­skim hi­po­dro­mi­ma zamenili sve osta­le živo­tin­je, po­sta­ju oni sa­svim - par­ti­zan­ski; boja nji­ho­vih jahačkih ti­mo­va, ze­le­nih, belih, pla­vih dema, poče označava­ti boju međusob­no zavađenih po­li­tičkih stra­na­ka. U fran­cu­skoj isto­ri­ji naj­slavni­ji su oni kon­ji koji su vuk­li tal­ji­ge s to­va­rom za gil­jo­ti­nu. U en­gle­skoj je po­zna­to ne­ko­ti­ko tzv. po­ve­snih kon­ja, mimo onih na ko­ji­ma su na­rod­ni po­sla­ni­ci ja­ha­li do Ve­smin­ste­ra.

U na­šoj, srp­skoj isto­ri­ji, takođe je bilo živo­tin­ja, čak i zve­ro­va. Po­red jabučila, mit­skog kri­la­tog kon­ja voj­vo­de Momčila, tu je uvek pi­ja­ni šarac Kral­je­vića Mar­ka, a takođe i nemački vučjak Jo­si­pa Bro­za koji je načinio ne­pro­cen­ji­vu uslu­gu našim na­ro­di­ma na sebe pri­ma­jući me­tak na­men­jen go­spo­da­ru.

U po­sled­nje vre­me se pri­mećuje opa­dan­je učešća živo­tin­ja u svet­skoj po­li­ti­ci, prem­da ih u na­ci­o­nal­noj još ima. Možda sto­ga što su se mno­gi živo­tin­jski in­stink­ti pre­me­stili u lju­de, a možda i sto­ga što smo iz­gu­bili po­ve­sne sen­ti­men­te.

U na­ci­o­nal­noj ih, kako re­koh, još ima. I tu se oseća sa­vre­men de­mo­krat­ski duh. Kad u en­gle­skom par­la­men­tu la­bu­ri­sta na­zo­ve kon­zerva­tiv­ca „vrlo uvaženim ma­gar­cem“, sve­doči to da su se u po­liti­ci ko­pi­ta­ri još zadržali, ali da su pa­tricijske kon­je za­me­nili ple­bej­ski ma­gar­ci. U tom se par­la­men­tu, uo­sta­lom, za­vi­ja kao u zve­rin­ja­ku, a Ju­go­slo­ven­ski je do­sko­ra, do iz­ve­snog de­mo­krat­skog buđenja, pod­sećao na dnev­ni sa­bor sova. Po­sla­ni­ci sku­pš­ti­na so­ci­ja­li­stičkih na­rod­nih de­mo­kra­ti­ja ličili su, opet, na re­kon­va­le­scen­te od spa­va­juće bo­l­e­sti čiji opo­ra­vak ne teče us­pe­š­no.

Za živo­tin­je još nije sve u ljud­skoj isto­ri­ji iz­gu­blje­no. S lju­di­ma je nešto teže. Oni se toj isto­ri­ji mo­ra­ju pri­la­gođava­ti. Živo­tin­je ne mo­ra­ju. U nju ula­ze ka­kve ­je­su.

2 comments:

priče said...

Nikako ne mogu da se otrgnem utiska Remboovog stiha ,njegove parafraze ,knjiga mi nije pri ruci, kako mu je dosta poredjenja ljudskih osobina sa zivotinjama podsecajuci na vecite nedostatke coveka ,njegovo nestizanje u coveka.
O da ,i kosovske vrane pricalice mnogo sta Srbima prozborise .A jednome od Lazarevica na konju,u lovu sa sokolovima ,vrabac uznese dusu do Lazareve.

(published by Ljiljana Pekić) said...

Poštovani/poštovana,
Interesantna je ova priča o životinjama. Pekić ih je mnogo voleo i do kraja života je pamtio vernog psa bobija koga su uspavali jer se sumnjalo na besnilo. Sumnja je bila neosnovana ali je zato nestanak Bobija bio utoliko bolniji.
Srdačan pozdrav.