Ideje o čovečanstvu-1.deo
Ideje o čovečanstvu Borislava Pekića iz raznih dela; izbor Ljiljane Pekić
Kao što se bolesnik ne može lečiti bez anamneze – napamet, ni čovečanstvo se ne može budućnosti domoći bez svesti o vlastitoj prošlosti. Gde se stiže određeno je onim odakle se polazi. Kraj je uvek u Početku. Početak ima u sebi i svoj Kraj. Čovekova je prošlost šifrirana, ponekad i bukvalna, slika njegove budućnosti.
*****
Potrebna je jedna fundamentalna duhovna revolucija koja će izmeniti, do sada netaknute, same osnove naše tzv. humanosti.
A ona nije moguća bez otkrovenja prošlosti, i u njoj onog presudnog momenta, u kome nas je izbor materijalističke alternative doveo dotle da nas Smak svih alternativa čeka iza prvog istorijskog ugla.
*****
Razmišljam o tome šta smo sve uništili svojim progresom, šta sve oskrnavili svojom antropocentričnom samoživošću. I kad će i kakva kazna doći da sa nama svede račun. Hoćemo li potonuti kao što je potonula Platonova Atlantida, ili ćemo drugoj biološkoj vrsti ostaviti samo – ružnu uspomenu na Veliki potop.
*****
Ako je čovek više od sto hiljada godina imao mentalni kapacitet i sposobnost za postepeno stvaranje ovakve civilizacije, koju se mi, sada, ubrzano trudimo da uništimo, i ako računamo da je od propasti Atlantisa prošlo osam do deset hiljada godina aproksimativno, onda je čovečanstvo imalo oko deset puta vremena da popne sebe na ovaj nivo i uništi.
Mi bismo tada bili deseto čovečanstvo. To me vraća na ideju neke vrste ponavljanja čitavog procesa, kao da u središtu ovakvog ponavljanja postoji neka prinuda koja čovečanstvo tera da svoju avanturu ponavlja stalno iz početka, kako bi je i jednom, možda, uspešno završila, izbegavajuci katastrofu i odnevši čovečanstvo u jednom nepoznatom pravcu. Ova čovečanstva bi se onda mogla nazvati eksperimentalnim, na neki način.
*****
Jedna misao koja se povezuje sa inkarnacionom teorijom. Kao što se u istočnoj filosofiji, odnosno religiji, reinkarnira individual sve dok ne postigne savršenstvo i ne iščezne, dakle spoji se sa univerzumom, tako se možda ponavlja i istorija, tako se ponavlja i svet, tako se ponavlja i čovečanstvo, dakle u svojoj ukupnosti, sve dok ne postigne savršentvo, u stvari sve dok se stapanjem sa univerzumom ne divinizira – izjednači sa njegovim moćima i sa njegovim savršenstvom u ništavilu.
*****
Razlika između božanskog pašnjaka i ljudske pećine, večna je razlika između naših nada i istina, naših utopija i realnosti, naših istorijskih ciljeva i naše istorije, a možda i ljudske iluzije i ljudske sudbine.
*****
Postalo je izvesno da se atomska bomba ne može baciti na Sibir, a da ona ne pogodi i Aljasku; da genocid što ga vrši glad u Etiopiji nije više nešto što se tiče samo hrišćanskih moralnih interesa bakalina u Londonu, koji se može potkupiti sa nekoliko penija bačenih u kasu milosrđa, da su u pitanju interesi njegove vlastite egzistencije, jer današnja beda Etiopljana biće sutra nezaposlenost Londonca.
*****
Ovo što ja radim u “Zlatnom runu” približava se donekle Jungovom tumačenju arhetipova, s tim što ja izvodim ovo tumačenje iz čisto psihološke sfere, bez obzira što je ona ovde uzela svoj kolektivni oblik, i prenosim ga u ontološke sfere.
*****
Mi uništavamo i svoje dobre instinkte zato što smo pogrešno protumačili svoje interese, rđavo izabrali svoje ciljeve. Što mislimo naopako, osećamo pogrešno, postupamo rđavo. A to je zapravo ista stvar.
Zamislimo da je umesto ovog tipa nagona za održanjem, koji misli samo na sebe, ugrađen u nasu biološku matricu neki koji, između ostalog, zabranjuje ubijanje, jer je osuđen, programiran da misli i na druge. Da je ubistvo nemoguće. To bi temeljno izmenilo koncept civilizacije. I danas bismo se mogli možda baviti ugodnijim temama.
*****
Ne treba biti zaljubljen u realnost, ni na veru se podavati takozvanim očiglednostima. Od njih nema ničeg prevarnijeg. Imajmo oko i uho i za ono što je iza te realnosti. Možda je upravo tu ona šansa koju tokom vremena tražimo.
*****
Mislim da su problemi suštinski uvek isti i biće to sve dok Vrsta ima ovu prirodu, dok je u ovom modelu čovečnosti, ali da njihova rešenja nisu uvek ista. Mimo univerzalne, mitske potke postoje i ekskluziviteti (ne tek dekorativni), svojstveni samo jednom vremenu.
Pletivo je isto, ali su šare različite, i one, upravo te šare, a ne pletivo, predmet su književnosti. Pletivo je tema drugih disciplina, premda, naravno kao najuniverzalnija od svih, mazda čak i od filosofije, ne može u potpunosti izbeći da se i njime bavi. Pletivo, najzad, utiče na kakvoću šara, kao što od ovih zavisi izgled pletiva.
*****
Kada je suština naopaka, nijanse, čak i neznatne, mogu za nas i naše lične, pojedinačne živote biti važne, ali za čovečanstvo u celini i njegove perspektive one nemaju mnogo vrednosti.
*****
Svi smo prošli kroz racionalističku školu antropocentrične arogancije. Od detinstva smo dopingovani ubeđenjem da je Homo sapiens kruna prirode, i njena svrha, ako je ona uopšte ima; ukratko - kraj svih svinjarija koje preduzimamo i kao pojedinci, i u raznolikim zajednicama, i kao Vrsta, kraj očitih naopakosti što ih raskošno demonstrira humana istorija – da je covek jedno čudesno, uzvišeno, na napredak prosto osuđeno biće.
A kad u to posumnjamo – jer živimo, pa nekog đavola i sami vidimo – onda nam se veli da se strpimo: veličina čoveka, naime, nije toliko u onome što on već jeste, koliko u tome što tek može biti. Nije u njegovim aktuelijama već u nekakvim imaginarnim neograničenim potencijalima, garantovanim svešću, koju, osim nas, pouzdano niko nema u Univerzumu. (Uostalom, to je još i dobro. Dva ovakva sveta bila bi stvarno previše.)
*****
Kao što se čovek ne može lečiti bez anamneze, ni čovečanstvo se ne može bolje budućnosti domoći bez svesti o svojoj prošlosti.
*****
Misterija? Metafizika? Religija? U stvari nema ničeg mističnijeg od onoga što je samo stvarno, jer to što leži na mrtvom koloseku razvoja i mrtvim očima zuri u pustinju svojih mogućnosti, to je najstrašnija slika koju ljudska delatnost može da pruži. Tom neracionalno stvarnom prinose političari svoje nacije kao hekatombe.
Kao što se bolesnik ne može lečiti bez anamneze – napamet, ni čovečanstvo se ne može budućnosti domoći bez svesti o vlastitoj prošlosti. Gde se stiže određeno je onim odakle se polazi. Kraj je uvek u Početku. Početak ima u sebi i svoj Kraj. Čovekova je prošlost šifrirana, ponekad i bukvalna, slika njegove budućnosti.
*****
Potrebna je jedna fundamentalna duhovna revolucija koja će izmeniti, do sada netaknute, same osnove naše tzv. humanosti.A ona nije moguća bez otkrovenja prošlosti, i u njoj onog presudnog momenta, u kome nas je izbor materijalističke alternative doveo dotle da nas Smak svih alternativa čeka iza prvog istorijskog ugla.
*****
Razmišljam o tome šta smo sve uništili svojim progresom, šta sve oskrnavili svojom antropocentričnom samoživošću. I kad će i kakva kazna doći da sa nama svede račun. Hoćemo li potonuti kao što je potonula Platonova Atlantida, ili ćemo drugoj biološkoj vrsti ostaviti samo – ružnu uspomenu na Veliki potop.
*****
Ako je čovek više od sto hiljada godina imao mentalni kapacitet i sposobnost za postepeno stvaranje ovakve civilizacije, koju se mi, sada, ubrzano trudimo da uništimo, i ako računamo da je od propasti Atlantisa prošlo osam do deset hiljada godina aproksimativno, onda je čovečanstvo imalo oko deset puta vremena da popne sebe na ovaj nivo i uništi.
Mi bismo tada bili deseto čovečanstvo. To me vraća na ideju neke vrste ponavljanja čitavog procesa, kao da u središtu ovakvog ponavljanja postoji neka prinuda koja čovečanstvo tera da svoju avanturu ponavlja stalno iz početka, kako bi je i jednom, možda, uspešno završila, izbegavajuci katastrofu i odnevši čovečanstvo u jednom nepoznatom pravcu. Ova čovečanstva bi se onda mogla nazvati eksperimentalnim, na neki način.
*****
Jedna misao koja se povezuje sa inkarnacionom teorijom. Kao što se u istočnoj filosofiji, odnosno religiji, reinkarnira individual sve dok ne postigne savršenstvo i ne iščezne, dakle spoji se sa univerzumom, tako se možda ponavlja i istorija, tako se ponavlja i svet, tako se ponavlja i čovečanstvo, dakle u svojoj ukupnosti, sve dok ne postigne savršentvo, u stvari sve dok se stapanjem sa univerzumom ne divinizira – izjednači sa njegovim moćima i sa njegovim savršenstvom u ništavilu.
*****
Razlika između božanskog pašnjaka i ljudske pećine, večna je razlika između naših nada i istina, naših utopija i realnosti, naših istorijskih ciljeva i naše istorije, a možda i ljudske iluzije i ljudske sudbine.
*****
Postalo je izvesno da se atomska bomba ne može baciti na Sibir, a da ona ne pogodi i Aljasku; da genocid što ga vrši glad u Etiopiji nije više nešto što se tiče samo hrišćanskih moralnih interesa bakalina u Londonu, koji se može potkupiti sa nekoliko penija bačenih u kasu milosrđa, da su u pitanju interesi njegove vlastite egzistencije, jer današnja beda Etiopljana biće sutra nezaposlenost Londonca.
*****
Ovo što ja radim u “Zlatnom runu” približava se donekle Jungovom tumačenju arhetipova, s tim što ja izvodim ovo tumačenje iz čisto psihološke sfere, bez obzira što je ona ovde uzela svoj kolektivni oblik, i prenosim ga u ontološke sfere.
*****
Mi uništavamo i svoje dobre instinkte zato što smo pogrešno protumačili svoje interese, rđavo izabrali svoje ciljeve. Što mislimo naopako, osećamo pogrešno, postupamo rđavo. A to je zapravo ista stvar.
Zamislimo da je umesto ovog tipa nagona za održanjem, koji misli samo na sebe, ugrađen u nasu biološku matricu neki koji, između ostalog, zabranjuje ubijanje, jer je osuđen, programiran da misli i na druge. Da je ubistvo nemoguće. To bi temeljno izmenilo koncept civilizacije. I danas bismo se mogli možda baviti ugodnijim temama.
*****
Ne treba biti zaljubljen u realnost, ni na veru se podavati takozvanim očiglednostima. Od njih nema ničeg prevarnijeg. Imajmo oko i uho i za ono što je iza te realnosti. Možda je upravo tu ona šansa koju tokom vremena tražimo.
*****
Mislim da su problemi suštinski uvek isti i biće to sve dok Vrsta ima ovu prirodu, dok je u ovom modelu čovečnosti, ali da njihova rešenja nisu uvek ista. Mimo univerzalne, mitske potke postoje i ekskluziviteti (ne tek dekorativni), svojstveni samo jednom vremenu.
Pletivo je isto, ali su šare različite, i one, upravo te šare, a ne pletivo, predmet su književnosti. Pletivo je tema drugih disciplina, premda, naravno kao najuniverzalnija od svih, mazda čak i od filosofije, ne može u potpunosti izbeći da se i njime bavi. Pletivo, najzad, utiče na kakvoću šara, kao što od ovih zavisi izgled pletiva.
*****
Kada je suština naopaka, nijanse, čak i neznatne, mogu za nas i naše lične, pojedinačne živote biti važne, ali za čovečanstvo u celini i njegove perspektive one nemaju mnogo vrednosti.
*****
Svi smo prošli kroz racionalističku školu antropocentrične arogancije. Od detinstva smo dopingovani ubeđenjem da je Homo sapiens kruna prirode, i njena svrha, ako je ona uopšte ima; ukratko - kraj svih svinjarija koje preduzimamo i kao pojedinci, i u raznolikim zajednicama, i kao Vrsta, kraj očitih naopakosti što ih raskošno demonstrira humana istorija – da je covek jedno čudesno, uzvišeno, na napredak prosto osuđeno biće.
A kad u to posumnjamo – jer živimo, pa nekog đavola i sami vidimo – onda nam se veli da se strpimo: veličina čoveka, naime, nije toliko u onome što on već jeste, koliko u tome što tek može biti. Nije u njegovim aktuelijama već u nekakvim imaginarnim neograničenim potencijalima, garantovanim svešću, koju, osim nas, pouzdano niko nema u Univerzumu. (Uostalom, to je još i dobro. Dva ovakva sveta bila bi stvarno previše.)
*****
Kao što se čovek ne može lečiti bez anamneze, ni čovečanstvo se ne može bolje budućnosti domoći bez svesti o svojoj prošlosti.
*****
Misterija? Metafizika? Religija? U stvari nema ničeg mističnijeg od onoga što je samo stvarno, jer to što leži na mrtvom koloseku razvoja i mrtvim očima zuri u pustinju svojih mogućnosti, to je najstrašnija slika koju ljudska delatnost može da pruži. Tom neracionalno stvarnom prinose političari svoje nacije kao hekatombe.
Comments