Friday, September 07, 2007

„Imena cveća“





Sećanja na Borislava Pekića Vide Ognjenović u knjizi „Pekićeva klupa“ štampano u Beogradu 1999. @ Vida Ognjenović

IMENA CVEĆA

Stanovali su jedno vreme u Vembliju, lepom rezidencijalnom kraju, na oko sat i po vožnje podzemnom železnicom od centralnih stanica Londona. Dobar komad puta. Strpljivo putujući svakog radnog dana do Londonske opštine, mesta svog zaposlenja, arhitekta Ljiljana B. Pekić je u vozu pročitala čitavu jednu biblioteku knjiga. Meni se to putovanje, koje ni za najkraćeg boravka u Londonu ne bih izostavljala, uvek činilo presporo, jer mi je skraćivalo vreme koje bih mogla da provedem sa njima.

F. Bacon-lanscapeU živopisnoj, stišanoj, pomalo krivudavoj Sent Endrjus aveniji, kuće su u polumraku izgledale slično, kao neke složenije košnice, sa uredjenim travnjakom, bokorima cveća, osvetljenim ulazom i brojevima skrivenim pod gustim zidnim rastinjem.

Kad kojim slučajem visoka, uočljiva prilika Borislava Pekića nije stajala ispred kuće broj četrnaest, on je obično sačekivao u prednjem vrtu svoje najavljene posetioce, onda bi vam preostalo jedino da u nekom od osvetljenih prozora pažljivo pogledom potražite veliki Njegošev portret, od kojeg je pesnik, kroz široki prozor dnevne sobe, zamišljeno posmatrao ružičnjak, odnegovan Pekićevom rukom.

A najlepši je prizor bio kad izdaleka ugledate Pekića, kako sa cigaretom u ruci lagano korača uzanim pločnikom, pa zastane da uvuče dim, a malo zatim vam se kroz prozor ukaže i lik Vladike, koji ga sa slike prati pogledom, kao da mu zavidi na tom večernjem duvanskom smirenju.

A onda ulazak u majdan knjiga, zabeleški, rukopisa, pisama, traka, novinskih isečaka, plakata, slika. Ulazak u neki plemeniti zabran, gde stvarnost više ne postoji u obliku u kom smo je znali još neposredno ispred tih vrata. Ulazak u prostor gde caruje neko uzvišenije načelo od pukog zapažanja.

Eto, i godine tih poseta su pojeli skakavci. Naročito mi je žao što će uskoro da načnu i one neobične razgovore u podužoj šetnji do stanice, ili pri sedenju na peronu, do dolaska voza. Te se posete, naime, a to je bilo neobično lepo u njima, nisu završavale opraštanjem na kapiji i razilaskom, već uvek, obaveznim ispraćanjem sve do ulaska u voz, koji je za mene, u tim prilikama, odnekud redovno stizao prebrzo.

Jednom je ispred nas, na peronu stajala neka sitnuljava gospodja sa povelikim buketom raznog cveća, u koje je počesto zagnjurivala svoje delikatno lišce puno tikova i napajala se mirisima. Kad bi podizala glavu iz buketa, licem bi joj zaigrala neka smešna grimasa blaženstva.

Šta misliš, da li je gospodja baštovanka, pita me Pekić, onim svojim ironično istraživačkim načinom, ili prosto ljubiteljka cveća? Baštovani štede, kažem, oni ne prave ovako velike bukete. Kako li je i po čemu složila ovaj buket, čudi se on, i diskretno razvrstava cveće pogledom. Mora da nema pojma šta drži u rukama. Za nju je sigurno sve to samo cveće.

Znaš li ti kako se zove svaki cvet u buketu, izazivački pitam uspešnog odgajivača ruža, koji mi je već bio pokazao ogromnu literaturu u kojoj je nalazio stručne pouke za taj posao.

Malo popravi naočare, pa nastojeći da gospodja ne primeti, stade da uočava i nabraja: Tu su tri vrste različka. Onaj sitni je livadski, onaj u ćumicama je divlji, a onaj lepi krupni je baštenski. Ima nekoliko strukova gospinih suza, ruže puzavice, indijski sitni karanfili, jedna vrsta letnjih georgina, ono žuto je cvet trske, ono crveno je, čini mi se kana, onda margarete, kako Englezi kažu dejzis...

I tako redom, zagleda, nabraja, zagleda nabraja, a zastajkuje da ne bude upadljivo razgledanje buketa. Nabraja, a mom divljenju kraja nema. Neke cvetove, kaže, nije dobro video, jer su u samoj sredini.

Lako je Englezima, kažem ja, tek da učestvujem u ovom cvetnom pohodu, oni imaju po jedno ime za svaki cvet i ono važi svuda gde se govori engleski, a kod nas svako selo ima svoj naziv za svaki cvet. Pekić mi onda otkriva kako tu čak ima i neka na mahove vrlo duhovita "cvetna" polemika izmedju botaničkih i narodnih imena.

Dalje kaže, da on vidi izvesne veze izmedju vrste i naziva cveća i opštih karakteristika življa u kraju gde to cveće uspeva. Kad bude raspoložen, jednoga dana će o tome, kaže, i da napiše. Na primer, po botanici se, objašnjava mi, onaj crveni makoliki cvet u žitu zove turčinak. E, nećeš, kaže narod. Što da se cvet zove: mali Turčin. Ako već mora da je nešto tursko, nek bude Turkinjica. Zato taj cvet zovu: bulka.

Možda je bilo obrnuto, velim ja, narodni naziv je stariji od botaničkog. Da, ali ko zna koji je ovo naziv po redu. Ko zna kako se sve taj cvet zvao u svojoj istoriji, naglašava odgajivač ruža.

Ja znam vojvodjansko cveće, kažem. Možda stvarno ima neke tajne u odnosu Vojvodjana i njihovog omiljenog cveća. Nabrajam: šeboj, noćnafrajla, ruzmarin, lepa Kata, perunika, zumbul, ladolež, daninoć, lala, dragoljub, zevalica, krizantema, georgina.

Čak i u samoj Vojvodini, u svakom mestu, to isto cveće se i drugačije zove, nastavlja Pekić: mirisavka, lepi čovek, sabrive, sunčevo oko, kljunić, puzavica, tulipan, čašica, a u Slavoniji se daninoć zove: maćuhica.

A zamisli sad ta imena u Crnoj Gori, kaže on i smeška se. Ne ide, što ne ide. Tamo je cveće: bituran, smilje, vrijesak, kadivica, kukurijek, gorobilje, zvonak, metvica, kovilje... Redja, redja, pa na kraju kaže: A znaš li da se tamo karanfil zove: karavilje, a daninoć: carevo oko? Nisam znala.

Pitam ga da li je ikad saznao koje je ono cveće što donosi Ofelija? Kako izgledaju cvetovi rutvice, krasuljka, kandilke, koje ona pominje u svom monologu.

Objašnjava mi da je krasuljak ono što smo mi kao deca zvali: "hoću-neću", a kandilka je jedna vrsta pitome zevalice, a rutvica je zimzelen, misli da je bez cveta i da je kod nas ima samo na primorju.

Sećam se kako smo iznenada obratili pažnju na troje Indusa, damu i dva gospodina, koji su sedeli u blaženom miru i posmatrali nas dvoje kako upadamo jedno drugom u reč, granamo rukama, smeškamo se i govorimo nekim nerazumljivim jezikom.

Ima cveća, rekla sam, čije ime znam, ali sam cvet nikad nisam sa tim imenom povezala. I pokušavam da se prisetim nekog takvog naziva.

Pekić mi je rekao da sada, nažalost, nije u cveću, već u jednoj mnogo težoj i prozaičnijoj oblasti. Istražuje, kaže, za svoju novu knjigu, poredak, rodove, činove i zakone u turskoj vojsci tokom četiri veka njihovih veza sa Evropom. Kaže da je prevrnuo na stotine knjiga, rečnika, enciklopedija. Predlažem mu da napiše pismo profesoru i naučniku Inaldžiku.

Zajedno se divimo prevodu gospodje Milice Mihajlović, koja je tako majstorski prevela njegovu knjigu Osmansko Carstvo. Pekić kaže da je njemu potrebno mnogo više bizarnih detalja, no što istoričari mogu da mu pruže. Obećava da će mi sledeći put, kad dodjem, pokazati svoje grafikone, jer je dosta toga već pronašao i sredio.

Nedostaju mu neke stvari oko mornarice, ali se nada da će i tome ubrzo ući u trag. Prema tome, vidiš i sama, kaže, šta su: kaćun, zečje uvo, jagorčevina, kaduljica, maslačak, divizbina, runolist i ostale mirišljave travke pri utvrdjivanju razlike izmedju mulazima i suharije! Dok to govori smeška se nekako zaverenički. Vidim lepo da on tu razliku odlično zna.

Stigao mi je voz. Na samom ulasku sam se setila imena cveta, kojeg zapravo nikad nisam videla, niti znam kakav je. Kaloper, dovikujem mu, dok mi se vrata zatvaraju ispred očiju. On klima glavom i daje mi rukom znak da će mi on to objasniti drugi put. Još pokazuje da se javim telefonom kad stignem.

U vozu razmišljam o domovini i djonovima. Tačno je da se ta vražija domovina ne može poneti na djonovima cipela, ali može u imenima cveća, Koliko bi, pomislila sam, gorljivih patriota izgubilo svoje patriotske živote ako bi im cena bila nabrajanje nekoliko cvetova iz svoje zemlje.

Naredne posete mi je pokazao desetak kartona, za svaki rod vojske po jedan, sa uredno išpartanim pravougaonicima u kojima su ispisani vojni činovi, po hijerarhiji. Sve od ičoglana do kapudana, rekao mi je, ne bez izvesnog ponosa, sve je proučeno i sredjeno. Gledala sam taj čudesni "vojskoslov". I divila se radu i preciznosti istraživača, pisca. Onda mi je do detalja opisao cvet kaloper.

Sad više nema poseta. Pojeli su ih nezasiti skakavci. I neka je u naramku cveća za tebe onoliko cvetova koliko si njihovih imena znao, moj prijatelju, jedinstveni Boro Pekiću.

4 comments:

Sneža kg. said...

Hvala Vam, poštovana gospodjo pekić, što ste nam priuštili ovaj divan zapis Vide ognjenović. Dok sam ga čitala, skoro da sam mogla osetiti kako i sama stojim na londonskoj stanici u društvu jedinstvenog Borislava Pekića. zahvaljujem se i poštovanom gospodinu Petru što mi je skrenuo pažnju na ovaj zapis. Jednom rečju - divno!

Ljiljana said...

Postovana gospodjice Snezo,
drago mi je da Vam se ovaj esej dopada. On je tako topao i prijateljski napisan i sigurno da citajuci ga to moze da se oseti. Trudicu se da povremeno na blogu dajem i druga secanja na Pekica, koja su tokom vremena objavljivana.
Hvala i gospodinu Petru da me je na njega podsetio.
Ovaj zapis je specifican jer retko ljudi znaju i za ovu Pekicevu strast i ljubav prema biljkama i njegovoj basti. Kod nas se ljudi retko bave cvecem. Ili nemaju prilike ili to ostavljaju zenama, jer ni o sobnom rastinju se retko staraju. Njemu je to bio odmor i hobi, a cini mi se da je bavljenje bastom bar za nekoliko godina produzilo njegov zivot. Umesto da sedi za praznim listom hartije, kada nije mogao da resi neki problem u romanu, on je odlazio u bastu i negovao svoje cvece ili kosio travu, pa se u medjuvremenu i problem resio na neki nacin.
Srdacno Vas pozdravlja
Ljiljana

Petar n. said...

Poštovana gospodjice Snežo, raduje me što Vam se dopao zapis Vide Ognjenović koji, čini mi se, manje govori o jednoj pasiji Borislava Pekića, a više o širini duha tog neobičnog čoveka,i još više - o prijateljstvu. Premda, kao i većina muškaraca, ne mogu za sebe da tvrdim kako mi je nežnost jedna od istaknutijih karakteristika, uvek bih se posle čitanja ovog zapisa raznežio do te mere da mogu da ustvrdim: Nežnije sećanje na prijateljstvo od ovog ne pamtim kada sam pročitao. I još nešto: Da biste zapisali sećanje slično ovom, osim talenta Vide Ognjenović, morate. očito, imati još nešto. Morate imati koga da se sećate. Morate imati Borislava Pekića za prijatelja.

Srdačan pozdrav gospodji Ljiljani Pekić uz izraze zahvalnosti za ovaj esej i predanost literaturi velikog Baštovana!

Ljiljana said...

Postovani g. Petre,
stvarno je ovo secanje na Pekica izuzetno. Milo mi je da se i na taj nacin secamo Pekica, a ja cu se potruditi da jos neka secanja njegovih prijatelja stavim na blog. Svako je drukcije i posebno na svoj nacin izuzetno.
Srdacan pozdrav
Ljiljana