TAMO GDE LOZE PLAČU br. 14

 

TAMO GDE LOZE PLAČU br. 14 Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

14

POZORIŠTE KAO ISPOVEDAONICA^[1]

(Razmišljanja povodom drame “ObešenjakI.

I PRETHODNE PRIMEDBE

Kada mi je predloženo da uz dramu “Obešenjak” napišem komentar, osećao sam se kao pokojnik kome je ponuđeno da govori nad sopstvenim lesom. Kao u zavejanoj faraonskoj grobnici, okružena očuvanim signumima mrskih ili dragih uspomena, jedina od mojih prošlosti je u toj drami posthumno, veštački, parazitski nastavljala da životari. Raspravljajući o njoj posle bezmalo petnaest godina, zar ne bih neoprezno prizivao njene davno uspokojene duhove? I ne bih li došao u opasnost da ih najzad i domamim, te posredstvom njihove ravnodušne, više nikakvim utilitarnim obzirima neograničavane otvorenosti, saznam kako sve ono što sam mislio da kao prošlost već dve decenije umire iza mene, živi, u stvari, oko mene, kao moja aktuelna sadašnjost, i grabeći ispred mene, očekuje moj dolazak u busijama neosujetljive budućnosti?

Da prošlosti, dakle, i nema, da je nema u onom čistomdefinitivnom vidu u kome postoji za kamen, koji je, niz brdo otkotrljan, nepovratno izgubio mogućnost da se sam uzanj opet uspne. Predstojala je, takođe, bojim se, i druga, zacelo opasnija klopka. Budući, naime, da je svako racionalno raščlanjavanje istodobno i razaranje onoga što se raščlanjava, rizikovao bih da razvalim trošni dramski sarkofag, u kome sam bio sahranio jednu od svojih prošlosti, i da sa užasom ustanovim kako je on prazan, kako u njemu nema ničega, ničeg od mog bivšeg života, ničeg od njegove misaone i osećajne realnosti, ništa do jedne puke književne fikcije. Tako bih po drugi put došao do saznanja da prošlosti i nema.

U oba slučaja, rizikujući da upropastim ono malo svesti o identitetu što sam je izvojštio blagodareći izopačujućem dejstvu memorije i nagonskoj potrebi za poreklom, ishodom, placentom, ništa nisam imao da dobijem, osim ako se jasna predstava o nepostojanju unutrašnjeg kontinuiteta, o bolnoj nespojivosti, nepovezanosti i beskorenosti naših uzastopnih života ne uzme kao neki ohrabrujući doživljaj, u slobodnijem prevodu kao poziv da se, pomireni sa fatalnom privremenošću svakog našeg stanja, bez osvrtanja, žaljenja i griže savesti otresemo svih imoralnih, duhovnih i socijalnih obaveza koje iz njih proističu, svih misaonih i osećajnih predrasuda koje nam ona naturaju, ukratko, svih sećanja koja nas s njima prinudno srođavaju, te da svako novo stanje egzistencije živimo kao novu esenciju, nov život — strasno, nevino, ispočetka. Međutim, šansa za izvestan dobitak ipak je postojala. Neznatna, doduše, ali utoliko primarnljivija.

Ispitivanjem biografije sopstvenog rukopisa možda bih mogao da ga rekonstruišem,^[2] ne samo kao svoju đramatizovanu, privatnu, unutrašnju prošlost, već kao posledicu spoja umetničke imaginacije, slobodnih spekulacija i književne transkripcije tuđih sudbina sa kojima sam bio u doticaju, i da je tako, iz oblasti života prevedem u oblast umetnosti, da je iz stvarnosnog konteksta u kome je nastala kao njegova posredna projekcija, ali i kao žudnja za čovečnijim pretpostavkama života, prevedem u zonu, u kojoj savršeniji model tog konteksta i treba tražiti. Rečju, da je iz niže realnosti izvedem u višu, kojoj po definiciji svaka umetnost stremi.

Opet bih, jamačno, bez prošlosti ostao, ali bih u naknadu pouzdano znao da prošlost u ovoj drami dočarana, nikada i nije bila u potpunosti rnoja; i po treći put bi se pokazalo da prave prošlosti nema, ali bi za utehu preživela nada da je ona stvarna ostala iza mene, u nekom biću ili nekom događaju.

Samo stoga sam i prihvatio rizik da o sopstvenom rukopisu govorim kao da ga je proizvela tuđa ruka ali pristupačna inspiracija — neutralno i bez predrasuda. Kao da sam, sticajem okolnosti, došao u posed marginalija na autorovom manuskriptu, pa da, uzimajući u obzir duhovno podneblje u kome su nastale, evo, upoređujem njegove ciljeve sa njihovim dramskim otiskom. Ta će neutralnost, uvek pomalo naoružana, važiti samo dok budem raščlanjavao verziju drame pisanu 1957. godine, pod neposrednim pritiskom mog ondašnjeg socijalnog i duhovnog statusa, života, dakle, kojeg više ne osećam, mada ga još uvek prepoznajem kao svoj.

 Prema verziji iz 1969. godine već je nemoguće zauzeti nepristrasan stav. Okolnosti iz kojih je usledila još su u toku, a njena je formula apstrahovana iz života čije su odrednice još u živom saobraćaju, iz stvarnosti koju još osećam svojom i neiscrpljcnom. Takođe je nemoguće a da godinu pedosetsedmu ne prokomentarišem sa stanovišta godine šezdesetdevete, pa neka se ovo prividno odstupanje od tek utvrđenog metodološkog načela primi kao neizbežan, obol potrebi da na mapi svog duhovnog postojanja neprestano određujemo nove kote, i proveravamo verodostojnost onih starih.

Tako će, u najpovoljniijem slučaju prema kome se orijentišem, biti uspostavljena prisna korespondencija između dva delimično inokosna teksta, u kojoj, će oni, uz moju neznatnu aranžersku podršku, jedan drugog komentarisati i tumačiti, ali se i sporiti i međusobno razarati.

Na žalost, unapred valja reći koliko su mali izgledi da se ostvari autentična restauracija prvobitnih ciljeva. Oni su manji od izgleda da, na osnovu iskopanih temelja, obnovimo drevnu građevinu ne samo kao arhitektonsku formu, već i kao životnu čauru u kojoj je umrla jedna civilizacija. I kao što je fotografija još i kadra da nam dostavi fizičku predstavu naše fizičke mladosti, ali je savršeno bespomoćna pred zadatkom da nam dočara i njen duhovni korelat, tako su i naši stari, odnosno mladi, rukopisi možda sposobni da nas obaveste o našim bivšim idejama, ali su jadno neefikasni kad od njih zatražimo da nas vrate u svet živih činjenica iz kojeg su te ideje crpljene.

Pa buduči da je autentičan život u drami “Obešenjak” krajnje apstrahovan, te izvan domašaja racionalne analize koju ovakav Komentar pretpostavlja, smatram poštenim početi ovaj napor priznanjem da je on u najmanju ruku uzaludan.

.

 

---

^[1]U skromnoj meri upoznat sa Pozorištem kao školom, političkom tribinom, debatnim klubom, filosofskim solilokvijem, sa Pozorištem kao zabavištem, inkvizitorijem, cirkusom, sa Pozorištem, najzad, kao imitacijom života ili kao dokumentom, došao sam do ubeđenja da iluziji koju ova drama emituje najbolje ođgovara podnaslov Ispovedaonica. Uz primedbu da termin, razume se, treba uzeti u smislu psihoanalitičkog iskaza, a ne crkvene ispovedi. Ja sam kroz ovu dramu ispružen kao preko kakvog ordinacijskog otomana, sa koga ću samome sebi, umesto svom psihijatru, pružati obaveštenja potrebna za utvrđivanje dijagnoze i propisivanje terapije. Ali, kao i svaki bolesnik, podsvesno, ja sam u otporu prema izlečenju, koje svesno, međutim, želim.

Premda mi se čini da poštenio kolaboriram, ja, u stvari, sabotiram sopstveno izlečenje. Neophodno je stalno biti u toku ove protivurečnosti, da se ne bi naselo zaključcima koji će se prvi nametnuti, i koji će, uostalom, verovatno kao i oni krajnji, biti tek sen jedne moguće istine. Pravi zadatak bi bio da se u ovoj emulziji ideja i protivideja, kojima su role samo neutralni zvučnici, nazru preživljene životne situacije, i da se tako dešifruje kriptogram u kome je realnost svedena na uprošćene simbole. No ovakav zadatak ne samo da premaša moje snage, već je mom autorskom položaju kontraindiciran: bilo bi to kao da neurotičar, bez posredstva lekara, saznaje uzroke svojih kriza.

^[2]Značenje drame, onako kako ga ja vidim, ne bi moglo biti uvaženo bez utvrđivanja njenog porekla, bez restauracije onog misaonog stanja iz kojeg se kao njegov odlivak razvila, a ovo stanje, ova situacija, ne bi mogla da se razume bez pozivanja na realan život, na svet ondašnjih činjenica, uz koje se ili protivu kojih formirala. Značenje za mene, prirodno, ne mora da se poklapa sa značenjem što bi ga ona, možda, mogla da ima za druge (sa drugom biografijom i interesima), međutim, kako sam se obavezao da odgovorim na pitanje šta sam njome zeleo da izrazim, dužan sam da tu nameru predstavim u njenom izvornom obliku. Bez neke dokumentarne podloge ovakve su rekonstrukcije prilično sumnjive i nepouzdane, pogotovu kada između rukopisa i prvog izvođenja ima blizu petnaest godina.

Budući, međutim, da sam vodio Dnevnik (iz kojeg ću ovde koristiti isključivo odlomke iz 1956/57, 1959. i 1969. godine), mogao sam da se oslonim bar na kakvu takvu autentičnost. Te beleške, od kojih mi poneke danas izgledaju i neumesne i netačne, kakve da su, s prilično verodostojnosti odražavaju moje ciljeve. Ako se one ne budu podudarale sa mojim današnjim idejama, moći ću smatrati da ovu dramu nisam ni napisao; ako se, međutim, pokaže da drama makar i delimično korespondira sa mojim tekućim shvatanjima, obavila je ona i više od onoga što se od jedne efemerne i provizorne intelektualne konstrukcije smelo očekivati: nadživela je moju prošlost, još uvek me izražava.