TAMO GDE LOZE PLAČU DVADESETI DEO

 

 TAMO GDE LOZE PLAČU DVADESETI  DEO, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

11.b

GRADITELJI (nastavak)

Obično se veruje – ne znam išta lakoumnije od svođenja mašte na jedan uski kolosek – da svako opisivanje detinjstva ima memoarsku vrednost. Uzimam sebi slobodu da izjavim kako u Graditeljima to nipošto nije slučaj. Međutim, iako svi događaji o kojima se govori ne pripadaju autorovom životu, a nekoji ni istoriji njemu bliskih osoba, ipak su osećanja u većini navrata njegova, ili bi bila da je on nesrećom sudeonik tih zbivanja, a u prvom redu isključivo njegovo je osećanje stvarnosti ma kakvo ono bilo, ma kako se drastično ispoljavalo, i ma kako se neočekivano vremenom preinačavalo, svuda tamo gde je izričito vezano uz njegovo ime.

Za pisca, a čini mi se u odgovarajućoj meri za svakog čoveka uopšte, nemoguće je da živi jednim o nepromenljivim životom: on je uvek pomalo i ono o čemu sanja ili piše (opet dakle sanja) kao što je ono o čemu sanja ili piše (sanja dakle opet) uvek pomalo i on. Bogaza u živom pesku beznadežnosti sa koje je gospođa Angelina Njegovan tražila, pa možda i našla Boga, nije li to ona ista stranputica na kojoj sam Ga i ja tražio? Kad Isidor, njen sin mezimac, ostane bez Njega, nije li to onaj isti nepopravljivi način na koji sam ga i ja izgubio?

Sad moram da obuzdavam pero i da svoje predstavljanje odložim za povoljniju priliku, jer me tišti jedno priznanje koje nerado činim, ali koje bez ikakve sumnje dugujem. Prirodno, trebalo je da ga učinim već u prvim pasusima ove ispovesti, ali, sticajem okolnosti, početak je bio posvećen više knjigama koje tek nameravam da napišem, nego ovoj koju sam, bez preterivanja, sačinio u "znoju lica svog". A ta su obećanja, opet, razume se prikrivena kajanja kojima pribegavaju pisci kad, odlažući pero posle blagoslovene reči "Finis", "Završetak" ili "Kraj", (ne znam da mi je i jedna druga tešnje za srce prirasla) zlovoljno moraju da konstatuju da ti pod konac postrojeni nizovi reči privedeni najzad kraju, ta mravlja vojska slova sva uterana u mravinjak pohabanih pojmova, za čija se konačna značenja nikad nećemo odlučiti, nije knjiga koju su nameravali da napišu, i da će njena urođena suština, u tek dovršenoj, svakako izvitoperena, u najmanju ruku nepotpuna, biti obelodanjena u nekoj idućoj.

Trebalo je, zacelo, već od prve da priznam da ovu, a naročito ovakvu knjigu nipošto nisam imao volju da napišem, i da sve do incidenta, o kome će, samo strpljenja, uskoro biti reči jedva da sam njenom junaku dipl. ing. arh. Isidoru-Sidu Njegovanu namenjivao više od usputne epizode u ispovednoj hronici, koja pod stendalovskim naslovom "Crveno i Belo" nedovršena čami u fioci, čekajući bolje dane. O tome da mu dodelim zasebnu knjigu, da mu ogradim takoreći lični feud, nije moglo biti ni govora, premda, istini za volju, u mnogim od svojih javnih i privatnih izgleda Isidor je bio izuzetak, da ne kažem književno zahvalna ličnost već i pre svoje začuđujuće odluke da učestvuje na konkursu što ga je CK SKJ-e i Glavni odbor SUBNOR-a, uz podršku svih masovnih organizacija, raspisao za monumentalni spomenik Revoluciji.

Moja zapanjenost, razume se, za vas još uvek ništa ne znači, osim što i sama izaziva čuđenje. Pogađam li da se pitate čega ima neobičnog u tome što jedan ambiciozni, talentovani, ne ustežite se da kažete čak i genijalni mladi arhitekt poseže za temom koja će mu, ako bude uspeo, učvrstiti i onako cenjeno profesionalno ime i obezbediti visoko društveno priznanje, tako drago svim umetnicima? Ubrzo, međutim, uvidećete kako je ova, na oko, prirodna odluka, (za svakog drugog graditelja ona bi to i bila) po Isidora postala i sama revolucionarna, ne manje kataklizmična i ne manje protivrečna od tajanstvenog pojma revolucije sa kojim je imala da se uhvati u koštac.

U međuvremenu biće dovoljno ako sa verodostojnošću krunskog svedoka izjavim da je baš ta iznenađujuća odluka, doneta po svoj prilici početkom oktobra 1965. godine, a kroz 36 meseci istrajno sprovođena sve do svog još nepojamnijeg ishoda krajem oktobra 1968. godine, da je, tvrdim, upravo ta sporna i njegovim nazorima protivrečna odluka (koliko sam ga poznavao, a može mi se verovati da sam ga poznavao svestranije od ma koga) prosula na Isidora neko prozračujuće, bezmalo rentgensko svetlo, i da se tek pod tim naknadnim premazom njegov do tada siv, nečitak i nevidljiv život obojio raskošnim nijansama trpljenja i nadanja, te postao transparentan i uočljiv (kao što mikrokosmički život bakterija postaje pristupačan ljudskom oku tek kada ga izazovemo Lefrerovim metilenskim plavilom, karbol-fuksinom ili nekim preparatom Gram-Jansenove metode) čime je sebi izvojevao pravo da bude opisan, ako već ne i opravdan.

Isidorova rešenost da revoluciji sagradi spomenik, rešenost koja je po neverovatnosti podsećala na neuračunljivi naum žrtve da svom zlotvoru podigne spomen-ploču, gigantski memento na poprištu sopstvenog stradanja – a on nimalo nije sumnjao da će upravo njegov projekat biti izabran za izvođenje – tek kratko vreme prethođaše mom pristanku da ga uzmem za temu jednog beočuga u Sagi o Usponu i Padu kuće Njegovan-Turjaški.