TAMO GDE LOZE PLAČU DVADESETPRVI DEO

 

TAMO GDE LOZE PLAČU DVADESETPRVI  DEO, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

11.c

GRADITELJI (nastavak)

Bila je to, eto, tek iznuđena privola da ga smatram ravnopravnim po nesreći u izbegličko-doseljeničkoj povorci grkocincarskih Njegovana (po izvornoj transkripciji Nagoa) iz Moskopolja koji su godine 1769. prognani od Ali-paše Janjinskog[1], naselili podunavsko-mediteranski heksagram između Beograda, Segedina, Zagreba, Ljubljane, Rijeke (Fiume) i Dubrovnika, i u tom asimetričnom i osmotičnom šestouglu, kroz dvesta godina (sto devedeset devet ako ćemo pravo) stigli da do cvata razviju sve svoje rasne i klasne osobine, i da najzad pod, rekao bih, osvetničkom težinom sopstvene građevine budu smrvljeni u prašinu.

Nisam mu, dakako, dopustio da se u moj projekt o Njegovanima ugura preko reda što sam ga, iz sklonosti prema duhovnoj disciplini i po uzoru na vojničku hijerarhiju, ustanovio za svoje teme, čime sam, među nama, samo bio dosledan nedoslednosti našeg ponašanja: iako nikada nisam podnosio vojsku, odlazeći u toj idiosinkraziji tako daleko da budem srećan što nisam služio makar i uz pomoć bilateralne kavernozne tuberkuloze, iako sam iz dna duše prezirao jednoobrazne mašine u koje ona saliva plastičan čovečiji duh, ipak sam u sopstvenom književnom delokrugu primenjivao kasarnski postupak u njegovom najstrožijem vidu.

Po tom poretku – evo ga sa razumljivom melanholijom prepisujem iz radne beležnice – Isidor je imao da sačeka dovršenje "Crvenih i Belih", a potom najverovatnije redakciju "Vremena reči" i "Vremena vaskrsenja", pre nego što bi smeo da računa na moju pažnju. Tim odlaganjem sam dopustio događajima oko Isidora da malčice potonu u prošlost, nipošto da se tamo do guše zaglibe, jedva da se kao u kupku blatnu umoče u zaborav, da urone u još nestinuti talog susednih događaja, u kome će im se oštre ivice ublažiti, jasne površine zamagliti, a jarke boje istrti, kako bih, kad mi jednom pod pero padnu, mogao da ih bez otpora podvrgnem ličnom osećanju i bezuslovno privatnoj interpretaciji.

Što mi taj umesni plan nije pošao za rukom nije moja krivica, u svakom slučaju, ne samo moja. Tako strog poredak, na žalost, nije odgovarao Isidorovoj nasrtljivoj prirodi, tom tvrdom klupčetu živaca, energije i samoljublja, prirodi koju je on sa monomanskom bezobzirnošću nenadmašnog graditelja naturao okolini, neumorno udarao na sve okolnosti unaokolog života, kao rovaš, žig vlasništva, kao pečat sa svog prstena-pečatnjaka. Nasledivši njegovu žilavost, događaji koje je inspirisao, poslednjih godina nestrpljivo provališe u doba u kojem im nije bilo mesto. Kao od šale preskočivši dvadeset stoleća, banuše oni na krševitu golet Gore Iskušenja iznad Jordana, posred tajnog sabora kojim su hrišćanski obraćenici slavili spasiteljev uskrs, što ga je baš tad na bezazleno uveseljavanje posvećenih jedan izmožden, polugo i rutav fakir glumio, pribivši sebe na rimski krst visoko iznad žutih, lenjih, svetih voda Krštenja.

Svaki pokušaj da te uzurpatore moje pažnje, te nesnosne uljeze proteram iz biblijskog područja kojim sam se bavio, ostalo je uzaludno. Bilo je beskorisno pružati otpor nečemu čemu je potajno u susret hrlila i moja sopstvena volja. Priklonio sam se toj obesnoj sili u nadi da ću poredak, do kojeg sam držao sve ljubomornije ukoliko sam ga se neizbežnije odricao, moći da uspostavim kasnije i na zaobilazan način. Kad stvari tako stoje, nakanih se u duši, napisaću Graditelje (naslov mi je savetovala sama tema, ali za njega sam se neopozivo odlučio tek po čitanju prepiske Isidora i Jakova Njegovana, tek pošto sam saznao da, šturo je reći neverovatnu, tajnu ove višegodišnje korespondencije između sina i oca emigranta) međutim, imprimatur za njihovo objavljivanje daću samo kad po unutrašnjem ustrojstvu ciklusa o Njegovanima na njih dođe red.

Daleko od mene beše namera da ovu knjigu, svakako njegovanovsku po duhu, no nikako najsrećnije odabranu za početak, objavim pre nego što joj srodnim rukopisima utrem put i sagradim neku vrstu mostobrana u javnosti. Suprotan postupak – ovaj zbog koga sam prinuđen da se pravdam – činilo mi se onda i, uprkos svemu, još uvek mi se čini kao opasno hvatanje zmije za rep, umesto za glavu, kao pretraživanje neznane planete počev od najskrovitijeg, najnepristupačnijeg i najsloženijeg jezgra, umesto da se ono blago zbog kojeg se trud i ulaže krije ušančeno upravo u tom neprobojnom jezgru.

Kao i svakad u ovoj istoriji obilatoj nepredviđenostima, okolnosti su se postarale da u stranu gurnu moj naivni raspored. 20. oktobra 1968. godine – grozim se neopozivih reči koje ću morati da ispišem, kao da njima tek pristupam već učinjenom nepopravljivom činu, ili da ga dokumentarnom preciznošću odobravam, oturam od sebe i preseljavam u prošlost odakle od njega više neću dobijati uznemirujuće signale – 20. oktobra 1968. godine, između jedanaest i dvanaest časova noću, Isidor Njegovan je izvršio samoubistvo.

Bez muške oholosti priznajem: trebaće mi dosta samosavlađivanja da ukrotim pero da se poremećeno tugom smesta ne upusti u hajku za nepojmljivim razlozima (smem li ovako iscrpno obavešten da upotrebim tu praznu reč?) koji su s našeg neimarstva otkinuli najbujniji cvet, a meni ugrabili prijatelja – uverenje da će tokom knjige imati za to dovoljno prilike jedva ga savlađuje – i da se ograničim na one okolnosti Isidorove smrti koje će me privoleti da Graditelje iznesem na videlo pre ustaljenog reda. Prva od tih okolnosti bila je anonsa u Politici objavljena 21. oktobra 1968. godine:

"Juče, oko osam časova izjutra, otkriveno je u porodičnoj kući (ulica Proleterskih brigada) telo arhitekte Isidora Njegovana . Posle prvog uviđaja predstavnik Sekretarijata za unutrašnje poslove, Milonja Božović, izjavio je da je po sredi samoubistvo vešanjem, ali da su uzroci još uvek nepoznati. Kako se saznaje telo je otkriveno pukim slučajem. Nepodignute boce mleka ispred vrata kuće, izazvale su sumnju raznosača, ovaj je alarmirao susede, a oni obavestili stanicu Narodne milicije. Vrata su morala da budu provaljena. Leš trideset petogodišnjeg arhitekte pronađen je u praznim prostorijama prvog sprata iz kojih su se ovih dana iselili stanari. Istraga je u toku".

Sličnu noticu objavila je Borba, a potom Večernje novosti i Politika ekspres.

Neću ulaziti u osećanja izazvana ovom potresnom vešću, za mene naročito potresnom, jer sam se od njega rastao oko sedam sati uveče zlosrećnog dana, i tako po svoj prilici nezasluženo bio poslednji čovek koji ga je video živog i možda mogao da ga spase, neću se, već i u me sopstvenog dostojanstva, podati izlišnoj rekonstrukciji košmarnih dana što sam ih sve do sahrane proveo, najpre sa njegovom starom dadiljom Adom, a kasnije sa njegovom sestrom Hristinom. Kukavički ću pohitati pod zaštitu činjenica i reći da sam takoreći istovremeno sa obaveštenjem o Sidovoj smrti preko pošte dobio iz Krunske oveći paket, o čijem sadržaju neka kasnije bude govora a za sada neka bude dovoljno ako vas izvestim da mu nije bila pridodata nijedna reč komentara, osim što je pored mog imena na adresi (stanovao sam u Ulici prote Mateje 20, dakle ni nekoliko stotina metara daleko od njegove kuće) bilo dopisano: Piladu.

Mada opet, štono kažu "trčim ispred rude", ne mogu odoleti iskušenju da pobliže rastumačim značenje ovog imena,tim pre što mu je ona naknadno dopisana reč bila poslednji, skoro da se kaže testamentaran rukopis, diskretan oproštaj sa mnom, a preko mene i sa vlastitim detinjstvom, i što je – ili mi se tako pričinilo – nosio u svojim disciplinovanim godskim crtama, kao da su izvučene pod strogom stegom šablona, svečani omen bliske smrti. Ova preuranjena intervencija u prirodan tok radnje nimalo neće doprineti da se raspozna sržni, osećajni osnov našeg dugogodišnjeg druženja – zar smem da ga tako prekrstim, kad je umela da prođe čitava godina da se ne vidimo, iako smo stanovali takoreći jedan do drugog? – pa je ni u kom slučaju ne valja shvatiti drukčije do kao dirljivu sličicu iz dečijeg albuma, malo, dabome, preuveličanu, ponešto retuširanu i preudešenu za javnu upotrebu, jer bi se u protivnom moglo pomisliti da je naše prijateljstvo uvek bilo tako dioskurno, čvrsto, skladno i uzajamno.

Tek posle ovih ograničenja usuđujem se da kažem da smo se te, Četrdeset četvrte, godine obojica našli u bežaniji, na imanjima naših majki blizu Deliblatske Peščare, i da nam je tamo, više se ne sećam kako, dopala u ruke dražesna knjiga Gustav Schwaba[2] Priče iz klasične starine. Kome ona nije uzburkala uobrazilju herojskim legendama, u kojima je, ruku na srce, ono što je nesumnjivo pedagoško, nemarno bilo izmešano sa mutnim i nehrišćanskim shvatanjem morala, koji je, uprkos pretežno podlom naličju, čvrsto držao ne okupu svet ljudolikih bogova i bogolikih ljudi drevne Jelade.

---

[1] Ali-paša Janjinski (1740—1822.) je paša koji je vladao u, nikada zvanično priznatom, Janjinskom pašaluku koji je obuhvatao Trikalski pašaluk i grad Janjinu u Osmanskom carstvu. (Prim. prir.)

[2] Gustav Benjamin Schwab (1792 – 1850) nemački pisac, sveštenik i izdavač. Njegova zbirka mitova i legenda je bila mnogo čitana u nemačkim školama i uticala je na upoznavanje klasične antike u Nemačkoj. (Prim. prir.)