Wednesday, February 14, 2024

TAMO GDE LOZE PLAČU TREĆI DEO

 

TAMO GDE LOZE PLAČU TREĆI DEO, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

ZAŠTO SE POSTAVLJA PITANJE ODGOVORNOSTI?

Spor nas je doveo do toga da se upitamo: Zašto se pitanje o piščevoj odgovornosti uopšte postavlja? I da li bi ono imalo isto značenje da je postavljeno bilo kome umetniku koji ne operiše rečima?

Rizikujući da simplificiram (uostalom, svako je razmišljanje simplifikacija) umesto umetnika za primer biram državnika. Državnik je, nesumnjivo,odgovoran najpre svom društvu, ali on je istovremeno odgovoran i budućem. Najčešće što ga nije stvorio onakvim kakvo bi ono htelo da bude. A otkuda naš neupućeni državnik može da zna šta će ono hteti kroz sto godina? U najboljem slučaju, uz pomoć sumnjive naučne aparature i nešto prigodne intuicije (koja više opravdava njegovu današnju politiku nego što predviđa njene sutrašnje posledice), on to može samo da pretpostavi. Politika, pa sa njom i istorija, grade se, dakle, na pretpostavkama[1]. (A može li književnost to da čini?) Stoga je revalorizacija istorijskih veličina praktičan posao kojeg se, bez mnogo obzira, prihvata svaka generacija, da bi ih prilagodila svojim aktuelnim potrebama. Istoriografiji se ostavlja Herkulov Rad[2] da ih vrati u kontekst doba iz kojeg su izvađene "po potrebi službe". 

To je izopačavanje istine kojeg smo prećutno svesni. Znamo, valjda, da revolucionarne ideje nekog seljačkog srednjevekovnog vođe nemaju ništa zajedničko sa utilitarnim tumačenjima koje im pridajemo, da bi, recimo, održali istorijski kontinuitet misli za koje verujemo da su progresivne. Ali, sve u svemu, skloni smo da političarima priznamo pravo na "ograničenost istorijskog radijusa dejstva", iako se oni za to pravo baš i ne otimaju, a od pesnika se – i njihovom krivicom, razume se – neprestano zahteva izvestan odnos prema večnosti (veza sa dobom se podrazumeva), izvesna trajnost, proširena odgovornost, rastegnuta aktuelnost. Trezveno se mirimo sa činjenicom da su od vrlog Nabukodonosora[3] ili još vrlijeg Epaminonde[4] – opet posredstvom pisaca, ili ako hoćemo, beležnika – ostale samo beskorisne anegdote, koje već decenijama terorišu učenike širom sveta, ali zar ćemo zbog toga reći da su bili rđavi diplomati ili stratezi? Međutim, ako nam Platon[5], Euripid[6] ili Homer[7] ne kažu u dlaku ono što se od njihovog genija danas očekuje, mi ćemo ih hladnokrvno odbaciti kao neupotrebljive, ili ćemo ih mučkim prekrajanjem učiniti ponovo "dobrim i za nas".

Tako je otprilike izgledao pravac naših razmišljanja. Činilo nam se u stvari da je ovako shvaćena odgovornost pisaca plod nesporazuma za koji je podjednako kriv tradicionalni utilitarizam svakog društva i tradicionalno misionarska svest svakog umetnika. Odgovornost je tako i prinuda i potreba. Potrebna prinuda i prinudna potreba.

N. N. je o tome imao svoju teoriju. Smatrao je naime, da to što se pisci "pozivaju na odgovornost" još od pamtiveka, stoji u neposrednoj vezi sa naročitom prirodom posla kojim se bave, polazeći od sumnjive hipoteze da se ta priroda nije menjala, pa da "poziv" može da ostane u svoj svojoj neprijatnoj važnosti. A da li je to tako? Pesnici nisu više "sveštenici", ni "izabrani borci u dolini Ili", nisu više tumači bogova (premda poneki još uvek nekog tumače), mnogi su umesto proroka postali narikače, umesto narkotika narkomani, umesto da budu ogledala, u drugima se ogledaju; oni više nisu u savezima sa božanstvom (sudeći po sudbini, pre bi se reklo da su u mezalijansi sa đavolom), a kad bilo šta žele da "u ime viših sila" poruče. oni su samozvanci

Društvo je to spoznalo. Sem u slučajevima krajnje nužde i na poriv najvulgarnijeg društvenog koristoljublja, piscima se retko priznaje pravo da u ime tog društva govore. Ali, zlu ne trebalo, drevne dužnosti hijerofanta, koje potiču još od vremena prijateljevanja sa bogovima – ne oduzimaju im se. Od njih se dakle traži ono na šta oni više nemaju prava – pa ni volje, možda – i što im je oduzeto samom promenom suštine njihovog poziva. U svetlu te opšte činjenice, kao i pod osvetljenjem drugih pojedinačnih uslova, nemoguće je naći zajednički imenitelj za odgovornost jednog Pindara[8], Goethea, Kafke[9], Sartrea[10] ili Pasternaka[11].



[1] Primedba Borislava Pekića: Ako pretpostavka omane – tu je sila da je potkrepi.

[2] Herakle je najveći i najomiljeniji heroj u klasičnoj mitologiji, sin boga Zevsa. Neustrašiv i nesavladiv, bio je ljubimac svih bogova, koji su ga obdarili onim što im je bilo najdragocenije. Kod kralja Euristeja tokom 10 godina Herakle je izvršio svojih slavnih dvanaest radova da bi se očistio od greha, jer je u trenu pomračenja uma pobio svoju decu. (Prim. prir.)

[3] Nabukodonosor II (630- 561 pre n. e,) je najveći vladar Novog vavilonskog carstva. Napao je Judeju i osvojio Jerusalim. Obnovio je puteve, hramove u Vavilonu. Po verovanju, za svoju ženu Semiramidu izgradio je viseće vrtove u Vavilonu (jedno od Sedam svetskih čuda). U svoje vrijeme je bio poznat kao Nabukodonosor Veliki, ali je među Jevrejima i hrišćanima stekao negativnu reputaciju zbog uništenja Judeje i vavilonskog ropstva. U XX veku su ga arapski i irački nacionalisti prigrlili kao svog heroja. (Prim. prir.)

[4] Epaminondas (418-362 pre n. e.) je bio tebanski general i državnik IV veka pre nove ere, koji je transformisao starogrčki grad-državu Tebu i oslobodio je spartanske vlasti, tako da je postala stalna deo atinske države. (Prim. prir.)

[5] Platon (428 s. v. – 347 s. v.), je bio filozof klasične Grčke, matematičar, pisac filozofskih dijaloga, i osnivač Akademije u Atini. Zajedno sa svojim mentorom Sokratom i svojim studentom Aristotelom Platon je postavio temelje zapadne filozofije i nauke. (Prim. prir.)

[6] Euripid (485-406 pre nove ere) je najmlađi od trojice velikih grčkih tragediografa. Od 75 njegovih dela sačuvane su tragedije: „Medeja“, „Trojanke“, „Elektra“, „Orest“, i dr. On je u dramu uneo više važnih sadržinskih i idejnih novina, i proglašava čoveka za merilo svih stvari. (Prim. prir.)

[7] Homer je legendarni helenski pesnik, veliki epski pesnik svetske književnosti; sačuvano je predanje da je bio slep, ali svi podaci su mitološki; smatra se tvorcem klasičnih epova Ilijade i Odiseje. (Prim. prir.)

[8] Pindar (518-438 pre n. e.) najveći grčki horski liričar. Plemenita misaonost i uzvišen jezik njegove lirike učinili su da ga pojedini Grci i Rimljani smatraju nedostižnim uzorom. (Prim. prir.)

[9] Franz Kafka (1883 – 1924) je bio najuticajniji romanopisac XX veka. Češki pisac jevrejskog porekla, a najvažnija dela su mu: Preobražaj, Proces, Zamak i Amerika. (Prim. prir. )

[10] Jean-Paul Sartre (1905 – 1980) je bio francuski egzistencijalistički filozof, dramski i prozni pisac, biograf i kritičar. Bio vodeća figura francuskih filozofa i egzistencijalista XX veka. Njegova dela i dalje utiču na na razna polja sociologije i literarne studije. (Prim. prir.)

[11] Boris Leonidovich Pasternak (1890 – 1960) je bio ruski nobelovac, pesnik, romansijer i prevodilac Goethea i Šekspira na ruski. Na Zapadu je najpoznatiji njegov roman Doktor Živago. (Prim. prir.)

[11] Autor Aleksandar Solženjicin. (Prim. prir.)

No comments: