Thursday, February 08, 2024

PISMA IZ TUĐINE LLXXXXIX deo

 

PISMA IZ TUĐINE LLXXXXIX deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić

149.

KR­VA­VA GLA­VA EN BO­LEN

I EN­GLE­SKA BUDUĆNOST


Vi­zi­ja bri­tan­ske budućno­sti u pret­hod­noj emi­si­ji nije srećna, osim možda za pra­ve En­gle­ze čije je po­i­man­je sreće eks­tra­va­gant­no, ali se iskre­no na­dam da je pre­te­ra­na. Isti­na ­je da je Bri­ta­ni­ja da­nas u kri­zi ali je isto tako istina da je u krizi bila i juče i pre­kjuče, da je u ne­koj kri­zi uvek. U kri­zi beše kad je vo­di­la ra­to­ve s Ri­mom, kad pade u haos raz­dva­jan­ja Bri­ta od An­glo­sa­sa ili u haos spa­jan­ja prežive­lih An­glo­sa­sa s Nor­ma­ni­ma, da je tr­pe­la kri­zu u vre­me Špan­ske ve­li­ke ar­ma­de, Fran­cu­ske ve­li­ke re­vo­lu­ci­je i ger­man­ske male ide­je o ve­li­koj No­voj Evro­pi; da je, za­pra­vo, cela isto­ri­ja Ostr­va i nje­go­ve rase per­ma­nent­na isto­rij­ska kri­za. 

Samo, en­gle­ske se kri­ze raz­li­ku­ju od evrop­skih, po­go­to­vu bal­kan­skih. One su uvek na ko­rist En­gle­zi­ma. Sve su nji­ho­ve kri­ze, bar do­sad, za po­sle­di­cu ima­le jačanje Bri­ta­ni­je, svi su gu­bici na­dok­nađiva­ni na ne­koj dru­goj, re­zer­vnoj stra­ni. Više nego osta­le države, Bri­ta­ni­ja može reći da za svo­je po­be­de za­hval­ju­je u prvom redu svo­jim - gre­š­ka­ma.

Evro­plja­ni su, u načelu, ta­kvi ka­kvi su, ka­kvim ih je na­pra­vio Bog. Raz­lo­zi stva­ran­ja Evro­plja­na nisu po­zna­ti. Ali kako su svi, man­je ili više, ne­sa­vr­še­ni, osno­va­na je sum­nja da su stvo­re­ni zato da se pokaže ko­li­ko su sa­vrš­e­ni En­gle­zi. I En­gle­ze ­je stvo­rio Bog ali iz dru­gih raz­lo­ga. Oni drže, i ve­ro­vat­no su u pra­vu, kako su stvo­re­ni da se pokaže ko­li­ko su dru­gi (stran­ci ili ne­en­gle­zi) - ne­sa­vrš­e­ni. Tom do­ka­zu služi i nji­ho­va isto­ri­ja, čijoj ve­š­ti­ni u ko­rišćenu gre­ša­ka po­svećujem ovu emi­si­ju.

Po­sle kri­ze s Ri­mom Kla­u­di­ja, La­ti­ni su od Bri­ta­ni­je za­u­vek di­gli ru­ke ­i­ ta­ko ­jo­j o­mo­gućili­ da­ u­spo­sta­vi­ o­sno­ve­ za­ sva­ bu­duća ra­zli­ko­van­ja od Evro­pe. A ta su raz­li­ko­van­ja sa svo­je stra­ne učini­la od Bri­ta­ni­je ar­bi­tra Evro­pe. Po­sle kri­ze s an­glo­sak­son­skim do­sel­je­ni­ci­ma, prežive­li Briti posta­ju An­glo­sa­si i stiču sna­gu da po­sle mu­dro iz­gu­blje­ne bit­ke kod He­stingsa asi­mi­li­ra­ju osva­jačke Nor­ma­ne. En­gl­e­zi i dal­je tuže nad is­ho­dom bit­ke, a da su je do­bi­li En­gle­ska bi možda da­nas bila Bal­kan. 

Usle­di­le su dru­ge srećne kri­ze. En­gle­ska je iz­gu­bi­la Fran­cu­sku. Da nije, osta­la bi evrop­ska zem­lja, mi­moišavši za­do­voljstvo da u Evro­pu uđe kad je sve go­to­vo, svi ra­to­vi obav­lje­ni, sve gra­ni­ce man­je-više utvrđene i većina ne­spo­ra­zu­ma sa­ni­ra­na. U dru­goj je kri­zi, sa Špa­ni­jom, ste­kla žud­nju za im­pe­ri­jom, a u iduće dve, opet s Fran­cu­skom i na­ro­di­ma koji se ne računa­ju, i im­pe­ri­ju. Iz­gu­bi­la je, do­du­še, Ame­ri­ku, ali je, pri tom, ste­kla sa­ve­zni­ka bez ko­jeg svet­ske ra­to­ve ne bi prežive­la. Iz­gu­bi­la je u porodičnim kri­za­ma ari­sto­krat­skog načela pri­mo­ge­ni­tu­re mno­ge dru­gorođene ­si­no­ve, ali­ je, i nji­ma bla­go­da­reći, ste­kla - Indi­ju.

Kad je u jed­noj od ­rutinski­h kri­za, uz­ dru­ge ­ko­lo­ni­je, i I­ndi­ju ­i­zgu­bi­la, do­bi­la ­je ­mo­gućnost da se vra­ti sebi i reši pro­blem domaće bede koji je čekao na re­šen­je još od Kla­u­di­ja. Spol­jne kri­ze, iza­zva­ne nuždom da se in­te­re­si im­pe­ri­je bra­ne svu­da gde su nje­ne gra­ni­ce - a nje­ne gra­ni­ce svu­da behu - za­men­je­ne su domaćim kri­za­ma, a da se en­gle­sko načelo iz­vlačenja do­bi­ti iz ne­vol­je ni­je­ za­ne­ma­ri­lo. 

In­du­strij­ska re­vo­lu­ci­ja do­ne­la ­je Bri­ta­ni­ji, po­red očigledne ko­risti, i ne­vol­je, ali je naj­o­zbil­jnija, u rad­ničkoj kla­si i nje­noj pro­le­terskoj re­vo­l­u­ci­ji, en­gle­ski lu­ka­vo iz­beg­nu­ta. Ov­da­šn­ji „re­vo­lu­ci­o­na­ri“, inteli­gen­ci­ja više kla­se, uz­vi­še­nom je, srećnom cr­ka­van­ju za opštu stvar podučava­la Mo­skov­lja­ne (i osta­le Ruse), a sa­svim ne­u­zvi­š­e­no se­de­la u „ne­srećnom“ Lon­do­nu, mučeći iz­da­šni­je domaće „na­zad­nja­ke“ nego svo­ju sa­vest.

I od­ po­sled­nje­g ra­ta, od ko­ga ­smo ­mi ­sačuva­li­ sa­mo ­š­te­tu, En­gle­ska je ima­la ko­ri­sti. Do­bi­tak nije bio u po­be­di jer se ova sa­sto­ja­la uglav­nom od gu­bi­ta­ka, nego u so­ci­ja­l­nom osi­gu­ran­ju i zdrav­stve­noj zaštiti, u moder­noj državi ko­mu­nal­ne bri­ge i so­li­dar­no­sti, koju će joj od­u­ze­ti tek neočeki­va­no ­du­g i ­skup­ mir. Mir­ se ­ni­je mo­ga­o ­do­bi­ti lako kao rat. U ratu su je po­ne­kad dru­gi mo­gli za­men­ji­va­ti i za nju gi­nu­ti, mi­sleći da ginu za sebe. Mir ­je­ sa­ma mo­ra­la ­da po­be­di.

Za ­A­u­stri­ju, čiji­ su­ Hab­zbur­zi­ ko­ri­snim bra­ko­vi­ma po­sti­za­li više no ba­jo­ne­ti­ma, ne­kad je rečeno: „Dru­gi nek ra­tu­ju, ti se, srećna Au­stri­jo, ženi“. Za En­gle­sku se, takođe ne­kad, sme­lo reči: „Nek dru­gi ra­tu­ju, ti, srećna En­gle­ska, tr­guj“. Stvar je u tome što je en­gle­ska ko­mer­ci­ja­la, dok je cve­ta­la, često žive­la od tr­go­van­ja tu­đim do­bri­ma. Od domaćeg bla­ga ima­la je, po­red ne­š­to me­ta­la u zem­lji i za­sta­re­lih vu­no­vlačara nad zem­ljom: bro­do­ve i do­bre mor­na­re, a i­znad­ sve­ga - mu­drost, lu­kav­stvo, i po­ne­što bez­ob­zir­no­sti. Sada to više nije do­vol­jno. Po­sle ne­ko­li­ko hil­ja­da go­di­na is­ku­stva, svi su mu­dri, lu­ka­vi i ponešto bez­ob­zir­ni.

Šta je Englezima ostalo? Zemlja im je mala. U pri­rod­nim­ bo­gat­stvima si­ro­ma­šna. U pro­iz­vo­di­ma ne­kon­ku­rent­na. U lju­di­ma re­lativno malo­broj­na. U ge­o­po­li­tičkom po­gle­du in­fe­rior­na. U na­ci­o­na­l­nom vi­ta­li­te­tu oro­nu­la. U uti­ca­ju, sve­mu tome sra­zmer­no, bez­načajna.

Šta im je, da­kle, osta­lo?

Mogu, ugle­da­jući se na utva­ru da­dil­je Edvar­da VI, Si­bil Pen, pre­sti vunu na fan­tom­skom vre­te­nu slav­ne pro­šlo­sti ili, kao En Bo­len, svo­ju odsečenu gla­vu uze­ti u ruke i po­no­vo kre­nuti u budućnost.

Ko­li­ko ih po­zna­jem, uzeće gla­vu, neće vre­te­no.

Ve­ru­jem da ćemo, naj­zad, i mi svoje glave uze­ti u svo­je ruke, prem­da ako je o ru­ka­ma i gla­va­ma reč, kod nas to ume i nešto dru­go da znači.

 

 

 

No comments: