Wednesday, February 28, 2024

TAMO GDE LOZE PLAČU JEDANAESTI DEO

 

 

TAMO GDE LOZE PLAČU JEDANAESTI DEO, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

7.

JERETIČKE IDEJE O LITERATURI

"Ionesco je rekao da književnost ne može odgovoriti na suštinska pitanja savremenog čoveka. Ja, međutim, mislim da može ..."

(Dnevnik, 1959)          

Dirljivo za ne?

Pretpostavilo bi se da je to tako arogantno, tako optimističko međutim napisao gimnazijalac koji prezire sebe što je prinuđen da piše pismeni sastav na temu "Konj zelenko rosnu travu pase" umesto da odmah pređe na Rat i mir.

Kad sam, međutim, to veliko i glupo međutim napisao imao sam dvadeset i devet godina i bio na dobrom putu da postanem otac. Nisam, doduše, više pisao sastave na temu "Konj zelenko rosnu travu pase", ali ni moj Rat i mir nije bio na vidiku. (Istini za volju, još uvek sam bio bliže "zelencima". Oni koji su radili za filmsku industriju, znaće šta se pod tim podrazumeva.)

Sad imam blizu pedeset i mogao bih polako da na to svoje međutim stavljam navodnice.

Evo ih, zasad, nekoliko:

Pisac treba da se čuva publikovanja svojih urođenih perverznih ideja o međuljudskoj korespondenciji. Iako više nisu u javnoj modi, pedagoške mogućnosti umetnosti nisu zaboravljene. One se, naime, nikad ne zaboravljaju. Njena mitska Zlatna prošlost postala je Utopija o kojoj se sanja. Platonova kletva je u većoj ili manjoj meri konstitutivna svakoj normalnoj zajednici. Sumnje u motive umetnosti su načelno neotklonjive. Optimizam je potajna ljubav svake države. Potajna i prirodna. Potajna, jer živimo u vremenu u kome je misliti kao pesimist jedan od uslova civilizovanosti. (Drugi je živeti kao optimist.)

Prirodna, jer nema države koja će biti srećna ako joj saopštite da je devedeset devet odsto njenog zdravog, radnog, poštenog stanovništva nevredno opisivanja u bilo kakvoj književnoj formi, a da se preostali procenat koji to zaslužuje sastoji od tradicionalnih favorita dobre literature – njenih zločinaca, ludaka, duševno-moralnih pervertita i ostalih natprosečno snažnih ličnosti, dok slabići u obzir dolaze jedino ako im beznačajnost i neodređenost dostiže epske razmere. Čak i najsavršeniji svetac ima po neku slabost, manu između bezbroj vrlina, ali će se pisac, budite ubeđeni, zalepiti baš za nju, a vrline prepustiti brzi crkve. Nema države pa ni one najgore, koja ne uradi ponešto pametno (Hitler je, na primer, gradio dobre puteve i držao u redu javne klozete), ali će pisac, s nepogrešivim instinktom balegara, čak i kod idealne pasti isključivo na njene promašaje.

Država je u suštini jedan optimistički poduhvata. Optimizam ima kozmetičko dejstvo na njene ustanove. Književnost je, međutim, proizišla iz znatno mrzovoljnijih izvora i njen je duh prevashodno pesimistički. (Čak i kad tokom dela opisuje lepa osećanja, klasika na kraju ubija njihove nosioce.) Stoga na svaku kozmetičku masku deluje kao vrijuća voda. Između gradilačkog, apolinijskog načela države i razaračkog, dionizijskog načela njenog umetnika, umetnuto je biblijsko neprijateljstvo.

Književnost će uvek, pokraj sveg slobodnog drveća, hteti plodove s onog jednog jedinog – zabranjenog. I društvo će je, poput Boga, uvek ponovo izgoniti iz raja zavetnim rečima: "U mukama ćeš rađati ... Sa znojem lica svoga ješćeš hleb svoj ..." Pa i pored toga, sasvim u biblijskom duhu, Društvo će s Umetnošću neprestano sklapati nekakve konvente, koji će biti kršeni pa ponovo restaurirani. Umetnost će prinositi Društvu žrtve paljenice, ali i huliti na njega. Odozgo će sevati gromovi i uništavati umetnike. Ali ako se dublje pronikne u taj antagonistički odnos, videće se da je on i prirodan i neizbežan, i da upravo njegove mračne strane vezu između društva i umetnika čine neraskidivom ...

Čitao sam intervju uglednog pisca. Jedno od prvih pera zemlje izjavljuje da predano veruje u smisao svog rada. Stidljivo čak i u opšti značaj umetnosti. ("Bez umetnosti se ne može živeti!" Glupost! Naravno da može. još nisam čuo da je neko stradao zbog pomanjkanja estetičkih uživanja.) On, zatim, veruje, ovog puta s žarom, u mogućnost da umetnost srećno koegzistira s društvom, te da mu u njegovom razvoju pomaže. On ne sumnja u dobar ukus čitalačke publike (više ili manje u zavisnosti od tiraža svojih knjiga, naravno), i zdušno podupire aktivnu misiju književnika u životu nacije. Pre nekoliko godina dočekivali smo zoru zajedno. (Ostale pojedinosti situacije, koje bi mogle štetiti ugledu, izostavljam, ali se one nalaze na računu Kluba književnika.) Pisac je tada na spomenute opšte teme izjavio, ukoliko sam ga dobro razumeo:

a)      da veruje jedino u pare,

b)      da su priče o nekakvom opštem značaju umetnosti jedno veliko sranje,

c)      da mu za društvo puca prsluk,

d)      da su čitaoci – marva.

Ne žurimo u zgražanju. Većina od slavnih pokojnika umetnosti mislila je bar o jednoj od četiri teme bar jednom u životu na ovaj način ...

Ponekad mi se čini da sam najdublji dijalog između dvoje ljudi čuo gledajući "Tarzana". Izjave "Me Tarzan!" i "You Jane!" otišle su usamljene do samog dna mogućnosti humanog saobraćaja. Sve preko toga je puko naklapanje ...

Uspešan pisac mora biti pomalo manufakturan. Čitalac voli da ga prepozna. To ga čini znalcem, saučesnikom u pustolovini izmišljanja, za koju sam nije sposoban. Varke ga zamaraju i odbijaju. Ono što ne razume – ponižava ga. Među protivrečnim i zamršenim osećanjima – koja obeležavaju većinu prirodnih ljudskih stanja – gubi orijentaciju, hrabrost i najzad samopoštovanje. Ali da njega ne bi izgubio, lakše mu je uskratiti poštovanje piscu koji ga vređa tajnama.

Snažno i jednostavno primarno osećanje (straha, ljubavi, mržnje) u snažnoj, jednostavnoj, tako rekuć neandertalskoj ličnosti, kojoj preti opasnost ili čijim se sjajnim planovima postavljaju izvesne snažne i jednostavne prepreke, a da se ne zna hoće li ih ona ili neće savladati, šta će, naime dalje biti, dovoljno je za svaki roman. U izvesne komplikacije može se ući tek od polovine. Za ličnu dušu, jer i pisac najzad ima nekog prokletog ponosa, i dušu blaziranih intelektualaca koji, ne bez osnova uostalom, drže da čiste i jednostavne situacije uživaju danas jedino majmuni u zoološkom vrtu ...

Kad disciplinovano marširajući s leva na desno, slova odnesu više reči u neizmernu grobnicu već ispisanog, osećate se kao grobar. Izvesni se pisci, međutim, osećaju kao očevi koji svoju decu šalju u rat za boje porodice. Pesnik tekstilnih minijatura, kravljih očiju Here[1] i dugog crvenog šala oko osetljivog vrata upotrebio je te reči da njima objasni još jednu od svojih popularnih svinjarija: "Ja nemam biološkog poroda kao obični ljudi." Kazao je uz crni nektar. "Ja sam pesnik. Pesme su moja jedina deca. Moram ih braniti svim sredstvima." (Neka od jačih imali smo čast lično iskusiti.) ...

Ako se junak romana odmah na početku da u neke duboke i zamršene opšte misli, koje stranu za stranom ispunjavaju crnim slogom paranteza, tim ubistvenim muljem natprosečne književnosti, čitalac koji, u odsustvu iole svarljivije laži na omotu pre kupovine konsultuje upravo te prve stranice, nikad do kase ne stiže. U svakom slučaju ne s tom knjigom. Čak je i Hermann Broch[2] u Der Tod des Vergil, s odvratnošću verovatno, dopustio sebi bar na početku jednu jednostavnu rečenicu, u kojoj su "plavi poput čelika i laki, pokretani slabim, jedva primetnim suprotnim vetrom, pohrlili talasi Jadranskog mora u susret carskom brodovlju kad je ono, držeći se levo od niskih brežuljaka kalabrijske obale koji su se polako primicali, zaplovilo prema luci Brindizijuma ...", a Vergilijeve[3] kosmičke misli u čizmama od sedam milja ostavio da čitaoca zalude tek na kraju ...

Junacima američkih bestselera funkcionišu isključivo izvesna vitalna čula, jezik i organ za rasplođavanje. Junacima naših, izgleda samo – mozak. Nit romore, nit govore, većinom ništa i ne preduzimaju, ali se neprestano nešto povodom nečeg u sebi kidaju ...

Ma kako izveden, monolog je bezuslovno artificijelan. Izveštačenost je u prirodi monologa. Osim, naravno, ako nije reč o ludaku. Samo su manijakalni monolozi uistinu prirodni ...

Ima jedno smrtonosno pitanje s kojim se pisac najčešće suočava. Ono glasi: Šta ste (zaboga) time hteli da kažete? Po svoj prirodi ono je uvredljivo. Pretpostavlja sasvim nedvosmisleno da sama knjiga o tome "šta je pisac hteo njome da kaže" malo ili nimalo ne govori, i da su potrebna znatna dodatna objašnjenja da bi se ona razumela. U stvari, i trebaju. Ali ne samo čitaocu. Trebaju i piscu. Na pitanje kakva je osnovna ideja njegove simfonije, jedan slavni kompozitor je s gorčinom odgovorio: "Kad sam je komponovao, znali smo to samo ja i Bog. Sad zna samo Bog." ...

U korekturi jedne, srećom neobjavljene, napisao sam: "Amonijačna svetlost uljare žutela je polutminu ćoškova divanane." – i odmah se zapitao kakva je to, za ime boga, "amonijačno žuta svetlost"? Koliko sam se sećao, amonijak je bezbojan. U svakom slučaju – žut nije. Žuta je mokraća i miriše na amonijak, ali njeno žutilo ne potiče od njega. Zazvonio je telefon. Javio mi se jedan esejist humanističkog smera. Zapitao sam ga kakve je boje amonijak. Nije znao. Ostao je, čini mi se, malo uvređen. Bavio se, naime, molekularnom lingvistikom, a ne klozetima. Zvučao je kao da za amonijak nikad nije ni čuo. Verovao sam mu. Bio je upravo takav čovek koji je spokojno mogao živeti i bez svesti da u njemu, pored mudrih ideja, ima i amonijaka.

Pogledao sam Enciklopediju. "Amonijam, NH3, bezbojan plin oštra mirisa, lakši od zraka, lako topljiv u vodi, lako ukapljiv ..." (Šta je sad, dovraga, ukapljiv? Bilo je potrebno konsultovati nove rečnike. Počeo sam se gubiti u zagonetkama. Umesto da rešim staru, dobio sam povrh nje i novu.) "Vodena otopina reagira alkalično ... U tehnici ... Pod povišenim tlakom ... Eksplozivi. Umjetna gnojiva ..." Ni pomena o nečem žutom. Povadio sam iz rafova i neke druge knjige. Izgubio sam jedno posle podne, naučivši usput mnogo koječega trenutno sasvim izlišnog, - nikad se, međutim, ne zna – ali umesto da konačno rešim smem li žmirkavu svetlost uljare uporediti s amonijačnom bojom, izgubio sam sigurnost da mi je jasno značenje bar dvadeset drugih pojmova. Vratio sam razna Sveznanja u biblioteku i naredni sat proveo u paljenju kandila, pretpostavljajući da svetlo stare uljare liči na ono što ga baca oveće kandilo.

A zatim sam precrtao problematičnu rečenicu i iznad nje napisao: "Polutamne ćoškove divanane senila je mutnožuta svetlost uljare." – i otišao na spavanje, svestan da sam to mogao uraditi još pre osam sati. Smrtonosnost klišea je u tome što su uvek pri ruci i što  z a i s t a  znače ono što izražavaju. Oni pisca uspavljuju ubeđenjem da se izrazio na jedini mogući način. I jeste, uostalom. Ali, upravo zbog toga kliše nema umetničku vrednost. Jer on opisuje činjenicu, ali ne i njeno  s t v a r n o  značenje. Ispod svakog klišea leži po jedan leš stvarnosti. Sa jezičkog stanovišta, književnost se pokazuje kao jedno golemo groblje stvarnosti sahranjene u dobro skovanim kovčezima lingvističkih klišea ...

Prvo lice – lice je meditacije. Lice treće – lice je akcije. Knjige pisane iz prvog lica deluju uvek pomalo monotono, ukoliko se pisac – kao što se mahom i radi – ne postara sa iz nje najuri svaku misao koja se neposredno ne tiče aktuelne radnje. Jer ta misao je ono što prvo lice čini monotonim. Misao i jeste monotona. Ona nije kadra ništa da preduzima, niti ikakve posledice da izaziva. Ona se bavi isključivo mogućim varijetetima neke akcije. U principu, ona je hamletovski ambivalentna i razdražujuće neodlučna. Ona ne poznaje spasonosne trikove dramskih situacija. Niti poseduje crne kosmičke rupe, u koje bi pisac mogao da pobegne i malko odspava dok se njegovi junaci u međuvremenu bave besmislenim radnjama ...

"Savremena književnost, htela ne htela, mora biti 'socijalna', ali ona to u punom značenju može biti jedino ako se ta plemenita reč očisti od rđe koja se po njoj nahvatala zloupotrebom i jednostavnim preteranostima osrednjih socijalnih literata. Ona, zatim, mora biti kritička, ne samo stoga što je ta kritičnost u prirodi književnosti, već što je u prirodi uma koji živi u jednom u svakom pogledu nesavršenom svetu ...“

(Dnevnik, 1957)

(Književnost, br. 4-5, 1979)


[1] Hera je bila žena i jedna od tri sistre Zevsa u Olimpijskom panteonu klasične grčke mitologije. Njena glavna funkcija je bila da bude boginja žena i braka. U rimskoj mitologiji Junona je bila njen ekvivalent. Krava a kasnije petao su bili njoj posvećeni. Njena majka je bila Reja a otac Kronos. (Prim. prir.)

[2] Hermann Broch (1886 – 1951)je bio austrijski pisac XX veka i smatra se jednim od glavnih modernicta. Virgilijevu smrt je počeo da piše dok je bio u koncentracionom logoru, a knjigu je publikovao 1945. u SAD. (Prim. prir.)

[3] Punlije Vergilije Maro (70 pre n. e. – 19 pre n. e.) je bio klasični rimski pesnik koji je u epu Eneide 5 opisivao brodolom ove lađe. (Prim. prir.)

No comments: