Tuesday, October 24, 2023

PISMA IZ TUĐINE LXXIV. deo

 

PISMA IZ TUĐINE LXXIV. deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić

74.

LJU­BIČICE, KO­ZJE NOGE

I NA­RA­VOUČENI­JE

Vre­me je da dve emi­si­je po­sve­ti­mo lak­šim ob­li­ci­ma te­ških fe­no­me­na među ko­ji­ma živi­mo, u nadi da ćemo kroz njih vi­de­ti ko su i ka­kvi En­gle­zi, a možda i ko smo i ka­kvi mi. I ka­kva je raz­li­ka među nama. Sa­znan­je neće pro­me­ni­ti ni njih ni nas. I tu će raz­li­ka pre­sta­ti. I oni i mi po­no­sićemo se svo­jom ne­pro­men­lji­vošću. čiji su raz­lo­zi ume­sni­ji, neka pro­su­di slu­ša­lac.

Gospodin Far­mer iz Ken­ta osuđen je na glo­bu od 25 fun­ti zato što je van svoje ba­šte is­ko­pao dva bo­ko­ra lju­bi­či­ca i time po­vredio pa­ra­graf 13. Za­ko­na o zaštiti pri­ro­de. U dru­goj priči reč je o živo­ti­njskom car­stvu i 10 fun­ti. U Vejl­su, na pa­di­na­ma brda Orme, kraj sela Aber­kon­veja, pase krdo div­ljih koza ari­sto­krat­skog po­re­kla. Koze su po­tom­ci para ko­jeg je per­sij­ski šah po­klo­nio kral­ji­ci Vik­to­ri­ji i ne pri­pa­da­ju pravno ni­ko­me do isto­ri­ji Im­pe­ri­je.

Ne­dav­no je jed­na koza po­vre­di­la nogu. To je jav­lje­no Opštinskom od­bo­ru Aberkon­veja. Po­zvan je ve­te­ri­nar koji je kozi pružio pomoć. Račun je iz­no­sio 10 fun­ti. Od­bor je bio spre­man račun da pla­ti, ali je od prav­nog sa­vet­ni­ka upo­zo­ren da će zbog ne­o­vlašćenog iz­dat­ka pla­ti­ti mno­go više kad kon­tro­la pregle­da finan­sij­sko po­slo­van­je Op­šti­ne. Grad­ski oci su se na­šli „na ko­zjem rogu di­le­me“. Ona je rešena do­bro­vol­jnim pri­lo­zi­ma koji su račun iz­mi­ri­li. Ali di­le­me pro­iz­i­šle iz dve sen­ti­men­tal­ne priče osta­le su ne­iz­mi­re­ne. Jed­na se od­no­si na Bri­ta­ni­ju, dve na nas.

Za­šti­ta dva bo­ko­ra div­ljih ljubičica i jed­ne ko­zje noge nisu je­di­ne čin­je­ni­ce na osno­vu ko­jih su­di­mo o ka­rak­teru od­no­sa između en­gle­skog pi­to­mog ka­rak­te­ra i en­gle­ske div­lje pri­ro­de. Sva­kog se­kun­da indu­strij­ske i ra­di­o­ak­tiv­ne po­lu­ci­je domaćeg po­re­kla uništa­va­ju ne­sravn­ji­vo više bokora lju­bičica nego što to za go­di­nu dana učine ruke ili noge ne­sa­ve­snih En­gle­za. Bri­ga za levu nogu div­lje koze ne iz­vin­ja­va ne­bri­gu za mi­li­o­ne riba i pti­ca u Ir­skom moru i Atlan­ti­ku, ubi­je­nih rav­no­dušnošću pre­ma nu­kle­ar­ka­ma upra­vo onih koji se za koze tako dir­lji­vo bri­nu.

Nije po­sre­di hi­po­kri­zi­ja koju po na­vi­ci En­gle­zi­ma pri­pi­su­je­mo. I sud koji je gospodina Far­me­ra osu­dio zbog lju­bičica, i od­bor­ni­ci što su iz svog džepa pla­ti­li lečenje ko­zje noge – o ko­joj mora da brine Kru­na, jer, naj­zad, njoj su koze po­klon­je­ne – mi­sli­li su iskre­no, iskre­no i po­stu­pi­li. Stvar je u ni­vou događanja. Ono što je u sfe­ri po­je­di­načnog, gde se in­te­res može urav­no­težiti emo­ci­jom – ako ova ne košta mno­go – ne­ko­ri­sne lju­bičice mogu se šti­ti­ti i ne­po­treb­ne div­lje koze lečiti. 

Čim se pređe u sfe­ru opšteg, držav­nog, pa time i ne­od­ređenog, gde ca­ru­je in­te­res, a emo­ci­je služe za iz­bor­ne po­zla­te po­li­tičkih pro­gra­ma, ova­kva bri­ga po­sta­je be­smi­slena i sme­šna. Nju lako pobeđuje poređenje s pri­o­ri­tet­ni­jim vred­no­sti­ma za­jed­ni­ce. Lju­bičice i ko­zje noge nađu se na­jednom suočene s pi­tan­jem kako će se 60 mi­li­o­na En­gle­za gre­ja­ti u XXI veku kad im ne­sta­ne gasa i uglja? U sve­tlu očekivane zime i mra­ka, koze i lju­bičice ima­ju bed­ne iz­gle­de da prežive.

Kod nas se zlo­stav­ljan­je pri­ro­de man­je za­sni­va na presud­nim čove­ko­vim in­te­re­si­ma, osim možda u Slo­ve­ni­ji, gde je pri­ro­da Slo­ven­cu ge­o­graf­ski bliža, a on njoj du­hov­no, nego u dru­gim kra­je­vi­ma zem­lje. Slo­ven­cu je ja­bu­ka služila da ga hra­ni, Sr­bi­nu da se iza nje kri­je. Na vre­me da oba u njoj samo uži­va­ju, tre­ba još dugo čeka­ti. (To će vre­me doći tek onda kada ih he­mi­ka­li­ja­ma to­li­ko za­tru­je­mo da ih više ne sme­mo je­sti.)

Zato se kod nas uni­šten­je pri­ro­de iz­vo­di iz šire ne­bri­ge koja pod­jed­na­ko ob­u­hva­ta građani­na, lju­bičicu i kozu. Za­što, naj­zad, da srp­ska brd­ska koza ima veća pra­va nego grad­ski Sr­bin? Zašto bih se sta­rao o ave­tin­jskim be­o­grad­skim mač­ka­ma kad su mi su­parni­ce, kad se hra­ne iz kan­ti za ot­pat­ke na koje sam i ja počeo do­la­zi­ti? 1 s tim mačkama se po đubri­šti­ma ve­le­gra­da gu­ra­ti, naj­pre noću, a sada i dan­ju? Samo, ne pre­te­ruj­mo! Ni­sam pre­ma mačkama bio ništa bol­ji ni kad je meni bilo bol­je. Kao dete sam ih gađao ka­me­nom, kao od­ra­stao no­gom, kao sta­rac sta­račkim šta­pom. Ka­d je ugled­ni re­sto­ran kraj Be­o­gra­da uhvaćen da služi pseće meso, nismo žali­li ubi­je­ne pse nego sebe. Bez raz­lo­ga, uo­sta­lom, jer pseće je meso u Azi­ji de­li­ka­tes.

Treća di­le­ma nije sen­ti­men­tal­ne nego ra­ču­no­vod­stve­ne pri­ro­de. Op­šti­na­ri Aber­con­veja behu na muci s računom od 10 fun­ti, u našem nov­cu 1987. oko dva i po mi­li­o­na sta­rih di­na­ra. Di­le­ma nije u veličini sume nego u prin­ci­pu. Od­mah su mo­gli po­va­di­ti novčani­ke i sami je pla­ti­ti. Ali, tako se ne radi. Ako ne i prav­no, mo­ral­no – koze pri­pa­da­ju državi, od­no­sno Kru­ni ko­ja ­je sim­bo­li­še.

Država se ne sme na­vi­ka­va­ti da nje­ne ra­ču­ne plaćaju građani koji su du­go­ve za­jed­ni­ci po­re­zom već iz­mi­ri­li. Dru­go što me za­pan­ju­je je strah opšti­na­ra da će ih računo­i­spi­tači pro­go­ni­ti zbog tričavih 10 fun­ti. Pi­tam vas koji će ra­zu­man od­bor­nik kod nas o tome bri­gu vo­di­ti? U zem­lji, u ko­joj se ni za mi­li­jar­de ne polažu računi, a kad se i polože, čini se to pred par­ti­jom, ne pre­da mnom i pred vama koji smo opljačkani i koje mogu za­stu­pa­ti samo ne­za­vi­sni su­do­vi, u ta­kvoj zem­lji od­bor­ni­ci nisu ludi da bri­nu za par mi­li­o­na sta­rih di­na­ra.

Ali, i to je opa­sno, o ma­lim su­ma­ma ne bri­nu se ni naši računo­i­spi­tači. I oni oči ima­ju samo za krup­ne ci­fre. Kao da lo­po­vluk, kako su go­vo­ri­le naše sta­re, do­bre, re­ak­ci­o­na­rne bake, ne počinje od pr­vog ne­vraćenog ku­su­ra.

Ne­ka­da se takođe go­vo­ri­lo da ko laže, taj i kra­de, ko kra­de, spre­man je da ubi­ja, a ko ubi­ja, završava vi­so­ko – na vešalima. Po­u­ku u po­sled­nje­m delu val­ja iz­me­ni­ti: tako se za­vr­ša­va vi­so­ko – ali ne na ve­ša­li­ma nego na ne­kom lu­kra­tiv­nom položaju.

 

No comments: