Friday, October 20, 2023

PISMA IZ TUĐINE LXXII. deo

 

PISMA IZ TUĐINE LXXII. deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić

72.

ISTO­RIJSKE ISTI­NE, ILI GDE SE DEDE CAR DUŠANA BLA­GO?

Fran­cu­ska re­vo­lu­ci­ja otpočela je, po­red krupnih reči, i time što je jed­noj ženi ot­ki­nu­la gla­vu. Kad god se o raz­lo­zima pogubljenja kral­ji­ce Ma­ri­je-An­to­anete go­vo­ri, kao naj­jači ar­gu­me­nat uzi­ma se sa­vet omražene Au­stri­jan­ke da, ako nema hle­ba, Fran­cu­zi tre­ba da­ je­du kolače. Moj gim­na­zij­ski pro­fe­sor iz 1946, s uda­rničkom pos­tre­vo­lu­ci­o­na­rnom praksom i en­tu­zi­ja­zmom ko­jim ­je na­dok­nađivao skro­man na­predni staž iza sebe, i iz­gle­di­ma na di­rek­tor­ski položaj is­pred sebe, kad god smo na toj temi bili, do­bi­jao je na­pa­de hu­ma­ni­stičkog besa. 

Be­s je bio uza­lu­dan, ta­man ko­li­ko po neka isto­ri­ja. Ma­ri­ja-An­to­aneta nije bila kri­va za gla­do­vanje Parižana; moj pro­fe­sor nije po­stao di­rek­tor; a mno­ge isto­ri­je bol­je da se nisu de­si­le. Kral­ji­ca, na­i­me, niš­ta rđavo nije mi­sli­la kad je na­ro­du pre­po­ručila da me­sto hle­ba jede kolače. Na­iv­no je držala da na­rod­na vre­me­na ne mogu biti gora od ne­na­rod­nih. Jer za vre­me An­ci­en Régi­me, ako nisu ima­li do­vol­jno hle­ba, pa­ri­ski su pe­ka­ri mo­ra­li građani­ma po is­toj ceni pro­da­va­ti kolače.

U na­šim pe­ka­ra­ma hle­ba često nema. To je, između osta­log, do­kaz da su na­rod­ne. Dru­gi­ je do­kaz na­rod­ni hleb, koga nema ni­je­dan na­rod na sve­tu. Svi ima­ju – hleb. Ili ga, kao Ti­ge­ja u Eti­o­pi­ji, nema. Kod nas je hleb koga nema na­rod­ni, onaj ko­jeg ima tre­ba­lo bi, da­kle, da bude – ne­na­rod­ni?

Epi­zo­da s Ma­ri­je-An­to­anete pre­po­ru­ču­je opre­znost u per­cep­ci­ji ta­ko­zva­nih isto­rij­skih fa­ka­ta. Po de­fi­ni­ci­ji, fa­kat je nešto što se do­go­di­lo kako se do­go­di­lo, i kao ta­kvo ne­pro­m­en­ji­vo je. Stva­rnost ne po­zna­je čin­je­n­i­ce u tečnom agre­gat­nom stan­ju, čije se značenje iz jed­nog u dru­go pre­li­va kao voda u spo­je­nim su­do­vi­ma. U međuvre­me­nu, nema go­to­vo ni­jed­nog po­ve­snog fak­ta koji nije pro­men­ljiv, koji se bez us­tručavan­ja na naše oči ne men­ja, čas u jed­nom, čas u dru­gom sme­ru, kako od­go­va­ra ovom ili onom tre­nut­ku, ovoj ili onoj po­tre­bi. 

Čita­jući nove knji­ge o Drugom svet­skom ratu, iz­gle­da nam da se on po­no­vo vodi, ovog puta na drukčiji, re­klo bi se uz­bu­dlji­vi­ji način nego pri pr­vom, ori­gi­nal­nom izvođenju. Fak­ta doživ­lja­va­ju ge­ne­tičke pro­mene kao vi­ru­si. Is­ti­na je po­sta­la pred­met do­go­vo­ra, po­tre­be, opor­tu­ni­te­ta. I Pon­ti­je Pi­lat, pro­ku­ra­tor Ju­de­je, imao je pra­vo kad je od nje oprao ruke.

Da li je rat­ni pred­sed­nik bri­tan­ske vla­de V. Čerčil znao da će Ko­ven­tri biti sravn­jen sa zem­ljom, i ni­ka­kve mere nije pred­u­zeo samo zato što bi tada Nem­ci raz­u­me­li da En­gle­zi po­se­du­ju nji­ho­ve taj­ne ko­do­ve? Ko je ubio poljs­kog pa­tri­o­tu ge­ne­ra­la Ši­kor­skog? Ne­sreća slučaja ili ne­sreća s bri­tan­skim ime­nom? Ko je sve do sada, kad je ne­po­tre­ban po­stao, šti­tio au­strij­skog pred­sed­ni­ka Re­pu­bli­ke? I zašto je to činio? Jesu li bal­kan­ski ra­to­vi bili oslo­bo­di­lački, kako tvr­di srp­ska, ili osva­jački, kako mi­sli ma­ke­don­ska isto­riogra­fi­ja? (Jer, raz­ličito tumačenje ne tiče se je­di­no po­sle­di­ce događaja, nego re­tro­grad­no men­ja i nje­go­vu pri­ro­du, men­ja sam fa­kat, or­ve­li­jan­ski men­ja isto­ri­ju una­trag.)

Gde se dede car Dušana bla­go? Gde ­je isti­na, šta je isti­na?

Samo na­iv­ni ve­ru­ju da na nju tre­ba čeka­ti tri­de­set go­di­na i da će je ot­kri­ti otvo­re­ne državne ar­hi­ve. Do­ku­me­nt je stvar čitan­ja. O do­ga­đa­ju po­sto­ji se­ri­ja protivrečnih dokume­na­ta iz ko­jih se iz­vo­de opreč­ni za­ključci. Za­vi­sno od čitača. Nešto je do­ku­me­nt ili ne­u­po­tre­blji­va har­ti­ja. Dokume­nt može biti pod­met­nut, jed­na­ko kao što ume da ne­sta­ne. Na gu­stim i iz­u­kršta­nim psi­ho­stra­da­ma me­mo­a­ra i dnev­ni­ka lju­di koji po­vest pra­ve ili u nje­noj pro­iz­vod­nji ova­ko i ona­ko učestvu­ju, česte su stran­pu­ti­ce vol­je i želje. Isto­ri­ja je mut­na i ha­o­tična sli­ka pret­po­stav­ki iz koje su mno­ga fak­ta, usled ne­do­stat­ka do­ka­za, pro­te­ra­na i zamenje­na onim što je babi milo.

Gde se dade car Dušana bla­go? Gde je, šta je isti­na?

Možda pi­tan­je nije do­bro po­stav­lje­no? Možda val­ja pitati: kome uopšte tre­ba? Tre­ba li bo­le­sni­ku od raka reći od čega umi­re? Zar smrt nije do­vol­jna? Zar nije ista, jed­na, ma od čega po­ti­ca­la?

Po­li­ti­č­a­ri se slažu u mišljen­ju da je isti­na o isto­rij­skom događaju neka vr­sta dvo­stru­ke šte­te. Šte­tan je često već sam događaj. Nje­go­vo iznošenje u jav­nost šte­tu samo uvećava. Voj­ni­ci im se pri­družuju. Po­slov­ni lju­di takođe. Kri­mi­nal­ci i po­li­ci­ja već su po­slo­vično dis­kret­ni. Je­di­ni fa­na­ti­ci koji još u­vek ne­ka­kvu isti­nu te­ra­ju, naučnici su po svo­jim la­bo­ra­tori­ja­ma, iz­ve­sni no­vi­na­ri po svo­jim re­dak­cija­ma, i po neka prežive­la žrtva isto­ri­je koju ne za­do­vo­lja­va­ju su­ma­ma objašnjen­ja. En­gle­zi su maj­sto­ri po­li­tičke mi­mi­kri­je. Isti­na se kri­je tra­di­ci­o­nalnim po­stup­kom u kome na­vi­ka i strast pre­ma dis­kre­ciji igra­ju veću ulo­gu od za­ko­na o čuvan­ju državne taj­ne. 

Po­greb isti­ne se od­vi­ja u tri faze. Od­lu­ke koje se do­no­se po klu­bo­vi­ma kri­ju se od ka­bi­ne­ta. Ka­bi­net ih za­tim kri­je od par­la­men­ta. Tek po­tom se one kri­ju od na­ro­da. Ali do­tle je isti­na već to­li­ko ne­ja­sna da se može i izreći. Niko je neće raz­u­me­ti. Niko neće zna­ti kako i zašto je, u vre­me Fol­kland­skog rata, po­to­pljen ar­gen­tinski brod „Bel­gra­no“ s ko­jim je po­to­nu­lo 350 lju­di, iako je ras­pra­va o tome me­se­ci­ma pu­ni­la stup­ce no­vi­na i go­vo­re na­rod­nih po­sla­ni­ka i ne­u­mo­rno hra­ni­la en­gle­ski na­ci­o­nal­ni stid. Neki su od leševa is­pli­va­li, leš isti­ne ni­kad.

U većini slučaje­va, isti­na se i ne kri­je. Ona je tek malo drukčija od stvar­no­sti. Kao i sva­ka umet­nost.

 


 

 

No comments: