Friday, October 06, 2023

PISMA IZ TUĐINE LXII. deo

 

PISMA IZ TUĐINE LXII. deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić

62.

STVAR­NI EN­GLE­ZI I NJI­HO­VA

AP­STRAKT­NA MO­NAR­HI­JA

Sko­ro tri go­di­ne temu odlažem. Neću kri­ti, iz stra­ha, a možda i stra­hom in­spi­ri­sa­ne na­vi­ke da u še­fo­vi­ma država gle­dam mi­ro­po­ma­za­ne, Bo­žjim i ljud­skim za­ko­ni­ma zaštićene lično­sti, od ko­jih su me uvek više za­brin­ja­va­li ljud­ski. U re­pu­bli­ci sam naučio da i naj­man­ja pri­med­ba na nji­ho­vu ne­pri­ko­sno­ve­nost ume od­ve­sti u ne­pri­li­ke – mene, ni­ka­da njih – iz ko­jih me ni po­hva­le sve­mu osta­lom u nji­ho­vom delu neće izvući. Ne­po­grešivost ne greši. Greši onaj koji ne­po­gre­ši­vost ne pri­mećuje ili ne pri­zna­je.

Slo­bo­do­um­ni ame­rički re­pu­bli­kan­ci po­bun­je­nih bri­tanskih ko­lo­ni­ja dvo­u­mi­li su se da li da svog pred­sed­ni­ka zovu „go­spodi­nom“ ili „Nje­go­vim Ve­li­čan­stvom“. Osta­li su na ti­tu­li koju ovaj deli sa sva­kim va­šing­ton­skim pil­ja­rem, i tu se ru­so­ov­ska de­o­ba jed­na­ko­sti završava. Ali se sva­ka nje­na de­o­ba završava i kad vi svo­ga so­cija­li­stičkog zo­ve­te drugom. Ja­pan­ski car si­ša­o ­je sa neba, ho­dao po zem­lji, a u nju će ući. Iran­ski car ca­re­va umro je u iz­gnan­stvu, ali to je sud­bi­na ne jed­nog „go­spo­di­na pred­sed­nika“. 

Sud­bi­na drugova pred­sed­ni­ka još je ne­iz­ve­sni­ja. Kad pre­sta­nu biti pred­sed­ni­ci, mno­gi pre­sta­ju biti i dru­go­vi. Fran­cuz se u po­se­ti zem­lji Bli­skog is­to­ka čudio što se u njoj ne sme vi­ka­ti „Do­le­ pred­sed­nik“. „U Fran­cu­skoj“, re­ka­o ­je, „sme­te vi­ka­ti – Dole de Go­l!“. Od­go­vo­re­no mu je da to ne do­ka­zu­je građan­sku slo­bo­du u Fra­n­cu­skoj, jer se „Dole de Gol!“ sme vi­ka­ti i u toj zem­lji Bli­skog is­to­ka. To je isti­na. Ne sme se, do­du­še, vi­ka­ti: „Dole pred­sed­nik dotične re­pu­bli­ke“, ali o nje­mu i nije reč. Sad se, čujem, i to sme. I tek sad vidi ko­li­ko to malo znači.

Ne­mam na­me­ru da vičem „Dole Nje­no Veličan­stvo“. Državni ob­lik Bri­ta­ni­je me se ne tiče. Uo­sta­lom, ovde me ne bi sma­tra­li re­pu­bli­kan­cem, nego bu­da­lom. Osme­li­li su me bri­tan­ski pi­sci, pa­si­o­nira­ni po­sma­trači Kral­jev­skog doma, koji se od lju­bi­tel­ja ret­kih pti­ca raz­li­ku­ju po tome što su ne­u­po­re­di­vo dr­ski­ji i ko­ri­sto­lju­bi­vi­ji. Bri­tan­ci se svo­jim kral­je­vi­ma bave mno­go više nego što ovi ima­ju mogućno­sti, pri­li­ke i ustav­nog pra­va da se bave Bri­tan­ci­ma. (To je i za na­rod i za kral­je­ve do­bro, jer kada su se En­gle­zi po­sled­nji put kral­jem ozbil­jni­je ba­vi­li, ot­ki­nu­li su mu gla­vu. Kad su se, u doba Henrija VIII, još jed­nom nji­me stra­sni­je po­za­bavili, on je gla­ve nji­ma po­ski­dao.) U ce­li­ni uzev, en­gle­ska je mo­nar­hi­ja sličnija ša­re­noj per­ja­ni­ci na gla­vi urođeničkog po­gla­vi­ce nego uboj­nom ko­plju u nje­go­voj ruci. A naj­više liči na pu­tu­juću re­klam­nu tru­pu za pro­pa­gi­ran­je en­gle­ske po­li­ti­ke i ma­nu­fak­tu­re.

Po­ro­di­ca Vindzor malo daje hra­ne mašti. Kral­ji­ca ne vla­da zem­ljom, ali po­se­du­je naj­više od nje. Dame iz kral­jevske kuće pret­plaćene su na vrh li­ste naj­go­re ode­ve­nih žena, ali to je na­me­rno. Biti ma u čemu sa­vr­šen, nije en­gle­ski. To znači biti pro­fe­si­o­na­lac, naj­mlje­ni slu­ga. Prvi muška­rac Doma čuven je po opa­ska­ma u ne­vre­me. Naj­sta­ri­ja dama pro­pa­gi­ra na­rod­nu me­di­ci­nu, a svi obožava­ju kon­je i, mada Nem­ci, vole En­gle­sku lju­bav­lju stran­ca koji se još nije otre­znio. 

U po­sled­nje vre­me po­ro­di­ca je na­hra­ni­la ne­za­si­te bi­o­gra­fe pro­na­la­skom na­ci­ste u ši­roj fa­mi­li­ji, po­gre­bom voj­vot­kin­je u ne­mi­lo­sti, ot­krićem rod­bi­ne za­ključane u ludnici i razočaren­jem jed­nog prin­ca u mor­na­ri­cu, te po­vratkom nje­go­vom žen­skom građan­skom kor­pu­su. Sa­svim nedo­vol­jno da pi­sci knji­ga o nji­ma žive na Ba­ha­mi­ma. Da bi je­dan od pi­sme­ni­jih ro­ja­li­sta mo­gao iz­mi­ri­ti tro­ško­ve vla­stitog raz­vo­da, mo­rao je u na­stav­ci­ma raz­ve­sti na­sled­ni­ke pre­sto­la. Što u felj­to­nu niš­ta na isti­nu ne liči, ne sme­ta. Na isti­nu ne tiči ni po­li­ti­ka koja se vodi, a uspe­va. Isti­na nije me­ri­lo. Me­ri­lo je – uspeh.

Či­ta­mo priče o ne­vol­ja­ma kral­jev­ske kuće, za koje je re­če­no da po ne­ve­ro­vat­no­sti nad­mašuju in­dij­sku mi­to­lo­gi­ju. Za Ame­ri­ku je i to ne­do­vol­jno. Njen div­lji, pi­o­nir­ski duh, pre­ma na­la­zu eks­pe­ra­ta, zah­te­va kao začin i malo – prl­javšti­ne. Knji­ge o mo­nar­hi­ji, ovde štam­pa­ne kao sme­šne, pre­ko bare po­sta­ju gad­ne. Ali po­sao obav­lja­ju. Pi­sce od­vo­de na Ba­ha­me a nas u pa­ko­sno ubeđenje da bo­gat­stvo, krv i moć ništa ne znače. I da su svi lju­di, i kral­je­vi i nji­ho­vi po­da­ni­ci, pod­jed­na­ko ne­srećni.

Sva­ki na­rod na svoj se način sim­bo­l­i­ma moći za­bav­lja. Rusi ih, po­sle pada, grde, po­tom re­ha­bi­li­tu­ju, pa opet grde. Ame­ri­kan­ci na svo­je pred­sed­ni­ke pu­ca­ju iz pištolja. Ar­gentin­ci im sude. Mi zbog svo­ga pred­sed­ni­ka tr­či­mo ne­bro­je­ne ki­lo­me­tre. U En­gle­skoj ih vole i na nji­ma zarađuju pare.

Sva­ki je od ovih načina bol­ji nego da o nji­ma iz sti­da ili stra­ha ćuti­mo. Kao da ne po­sto­je, ili kao da ni po­sto­jali nisu. U većini slučaje­va, i oni su lju­di, s na­šim ma­na­ma i vrl­ina­ma, sra­zme­rno uvećanim, ali ne nji­ho­vim oso­bi­na­ma već našim pre­u­ve­ličanim in­te­re­som. Ame­ri­kan­ci ga­đa­ju pred­sed­ni­ka koji je Ame­ri­ka­nac. Ar­gen­tin­ci sude Ar­gentinca, pa šta mu bude! Čak i Rusi, ma kako s bivšim še­fo­vi­ma po­stu­pa­li, rade to isto sa zem­lja­ci­ma. I mi se po­ne­kad spo­ri­mo sa po­sled­njom vol­jom jed­nog Ju­go­slo­ve­na.

En­gle­zi su za za­ba­vu unaj­mi­li stran­ce, Evro­plja­ne. Iživ­ljavaju se još jed­nom nad nemoćnim Nem­ci­ma koji su došli u ovu ma­glo­vi­tu, hlad­nu zem­lju, po­tru­dili se da nauče je­zik od 400 000 reči i isto to­li­ko šu­mo­va, da nji­me bez na­gla­ska go­vo­re, pa i uop­šte da ne go­vo­re osim kad im se kaže i šta im se kaže, pri­vi­kli se i na gro­znu en­gle­sku ku­hin­ju, štraj­kove, te­ške velington čizme i šu­ba­re usred žege.

Pa zar je to fair?

 


 

 

No comments: