Tuesday, September 20, 2022

Pekićevo političko opredeljenje, I deo

 

Pekićevo političko opredeljenje, I deo, Istraživački centar DS, @Vl. Janković

            Pre svega koristim priliku da se zahvalim gospođi Ljiljani Pekić, čija je zasluga za negovanje nasleđa velikog pisca neizmerna, ali i Istraživačko-izdavačkom centru Demokratske stranke kao organizatoru ovog skupa. Nalazim da je sazivanje ovog malog simpozijuma ne samo prikladan omaž Borislavu Pekiću nego u svakom pogledu jedan poštovanja dostojan gest. Polaskan sam što sam pozvan da učestvujem i što mi se pružila prilika da kažem kako veliko Pekićevo nasleđe – njegovu mudrost, njegovo poštenje i njegovo neprolazno delo i u književnosti i u javnom životu – danas kao svoje nasleđe nastoje da neguju najmanje dve stranke u političkom spektru Srbije. Ne sumnjam da bi Pekić, da je kojom srećom živ, bio zadovoljan što je to tako.

            Ono o čemu ću vam danas govoriti na izvestan način jeste rizično, pa mi je vrlo važno da unapred sasvim jasno kažem kako sam svestan da hodam po jednoj prilično tankoj žici. Ja, naime, hoću da iznesem i pokušam da obrazložim svoje uverenje da bi Borislav Pekić, jedan od osnivača i jedno vreme potpredsednik Demokratske stranke, da je poživeo, bio postao član Demokratske stranke Srbije. Ali, molim svakog od prisutnih da dobro razume kako ovom pitanju pristupam kao čisto akademskom, takoreći teorijskom problemu, koji nema apsolutno nikakve dnevno-političke važnosti, a još manje stranačke svrhe.

            Pekić i njegova uspomena, naime, pripadaju Demokratskoj stranci tačno koliko i Demokratskoj stranci Srbije. Otimati se oko Pekića bilo bi ne samo glupo nego i nedostojno. Prema tome, molim vas da se ovo što imam da kažem primi kao vrsta puke intelektualne vežbe, kao jedno moje uverenje za koje ću izneti argumente, a oni – razume se – mogu biti prihvaćeni, ali i osporeni i odbačeni, kako vam drago. Ja prisutne jedino molim da ih saslušaju i da mi veruju kako ih ne upotrebljavam sa rđavom namerom. Sve što imam da kažem nema nikakve praktične važnosti i sigurno nije sejanje razdora među dvema strankama među kojima nesporazumi nisu, nažalost, ni inače baš retki.

Svi mi doživljavamo Borislava Pekića kao neku vrstu ne samo svog idejnog pretka ili kao neki svetionik prema kojem se orijentišemo nego, usudiću se da kažem, i kao svoj amblem. Nije, recimo, slučajno što njegovi portreti i fotografije krase prostorije i DS i DSS, a ja mislim Nije, recimo, slučajno što njegovi portreti svoj amblem. Nije, recimo, slučajno što njegovi portreti i fotografije krase prostorije i DS i DSS, a ja mislim da upravo tako i treba da bude. Nekom nadgornjavanju oko toga čiji je Pekić zapravo bio – mesta nema niti ga sme biti . Dopustite mi, dakle, da uz ograde koje sam izneo, pokušam da pred vama obrazložim i argumentima potkrepim svoju tezu, takvu kakva je.

            Ja, naime, smatram da ima nekog gorkog paradoksa u činjenici da je Program DSS ( u čijem sam sastavljanju i sam učestvovao od početka i u kasnijim redakcijama) potpuno prožet Pekićevim idejama, a da on sam nikad nije bio član Stranke. Ja, evo, izražavam iskreno uverenje da bi on to bio postao da mu je bilo dato. Sticajem tragičnih okolnosti, Borislav Pekić je umro samo 24 dana pre nego što je Demokratska stranka Srbije osnovana.

            Sve ovo je povezano sa određenim istorijskim okolnostima, koje se tiču razloga za razlaz u prvobitnoj Demokratskoj stranci, osnovanoj 3. februara 1990. godine. To je danas već istorija, ali se meni čini da je ovo njeno određeno, malo poglavlje u najmanju ruku poučno.

            I danas mislim, kao što sam i onda mislio, da je pomenuta podela zapravo išla linijom ideoloških razlika između, uslovno, socijaldemokratskog krila Stranke i njenog, isto tako uslovno rečeno, liberalnodemokratskog krila. Sasvim uprošćeno govoreći (a ovakva pojednostavljivanja jesu uvek opasna i ja ih s tom ogradom i koristim), to je u najdaljoj osnovi bio razlaz između stranačke levice i stranačke desnice. U njemu je bilo nečeg prirodnog i, bar po mom uverenju, u krajnjem ishodu čak nečeg korisnog. Verujem da je to zdravo uticalo na potonji razvoj demokratske ideje, pa i njenog pretakanja u delo, u našoj zemlji.

            Ali, da se vratimo, podeli na levo i desno krilo u prvobitnoj Demokratskoj stranci. Ovo, levo, da tako kažem, socijaldemokratsko krilo, pre svega je videlo ili – da budem sasvim precizan – naziralo, kakvu-takvu mogućnost reformi socijalističkog sistema iznutra. Desno krilo je, međutim, takvu mogućnost radikalno poricalo. Ja, recimo, verujem da je to jedan od argumenata u prilog teoriji (ponavljam – čisto akademskoj teoriji!) da bi Borislav Pekić, budući po uverenjima bliži ovom drugom, liberalnodemokratskom krilu, uz njega i ostao. Kao što je poznato, Pekić je u svom antikomunizmu bio nedvosmislen i beskompromisan.

Havelova misao da je od komunizma gori jedino antikomunizam Pekića uopšte nije impresionirala i on je, podsetiću vas, sa svojstvenim humorom rekao: “Biti demokrata, a ne biti antikomunista isto je kao biti gurman, a ne voleti jesti.“ Ova, kasnije često navođena, duhovita formulacija bila je u suštini izraz jednog temeljnog i dubokog piščevog uverenja.

            Drugo što je podelu u Demokratskoj stranci karakterisalo jeste, po mom uverenju, činjenica da je „socijaldemokratsko“ krilo naglasak stavljalo pretežno na čisto političku dimenziju delovanja Stranke. Druga struja, ona „liberalnodemokratskog“ (iako bi je možda preciznije bilo nazvati „nacionaldemokratskom“), u mnogo većoj meri je isticala zalaganje za nacionalne interese. Tu je, naravno, bilo nijansi, jer su neki u tom pogledu bili radikalniji, a neki manje radikalni, ali ostaje činjenica da je opšta orijentacija „desnih“ bila u pravcu staranja o nacionalnom interesu.

No comments: