Monday, October 18, 2021

Sabrana pisma iz tuđine 91 deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 91 deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

POD­U­KE O EN­GLE­SKOJ GOSPODINA DŽONSA

Go­spo­din Džons, En­glez kome sam u svo­je vre­me ob­jašnja­vao Ju­go­sla­vi­ju, hteo je lju­ba­znost da vra­ti i da meni ob­ja­sni Ve­li­ku Bri­ta­ni­ju. Po­ku­šao sam da ga od­vra­tim od toga. Ugod­no sam se u svom ne­znan­ju osećao. Ono mi je po­mo­glo da En­gle­ze pod­ne­sem, a i nji­ma da sa mnom na kraj izađu. Ali se g. Džons nije dao. Ako se En­glez odluči da vam u nečem po­mog­ne, da vas nečemu poduči, ne­mo­guće ga je od toga od­go­vo­ri­ti. Sećate li se samo ko­li­ko je In­du­si­ma tre­ba­lo da ih se ota­ra­se? Pri­stao sam, na­da­jući se da neću proći kao In­di­ja po­sle oslo­bo­đen­ja, da ga neću raz­u­me­ti, kao ni on mene kad sam mu objašnja­vao svo­ju zem­lju, ali da će vi­ski, po­što je bio nje­gov, biti pra­vi.

Naj­pre mi je ka­zao da se En­gle­ska ne može raz­u­me­ti poređen­jem s dru­gim zem­lja­ma, gre­ška u koju su pali mno­gi tumači. En­gle­ska je – ne­u­po­re­di­va. Do­bro, to­li­ko sam i sam osećao. En­gle­ska je, ka­zao je, upo­re­di­va je­di­no sama sa so­bom. Ali da se po­re­đen­je iz­ve­de, po­treb­no je En­gle­sku raz­u­me­ti. Kako je, međutim, raz­u­me­ti ako je za to raz­u­mevan­je po­treb­no da ste ­je već shva­tili? U tome je po­te­škoća za stran­ca, re­kao je g. Džons. Načelno, da­kle, nju ­je raz­u­me­ti ne­mo­guće ako se ovde ni­ste ro­di­li, po mogućno­sti ne­ko­li­ko ve­ko­va una­zad. Mora se poći od iz­ve­snih po­je­di­no­sti. Od koje, pi­tao sam. Od mene, od­go­vo­rio je, ja sam jed­na od en­gle­skih po­je­di­no­sti. I kad vas shva­tim, shva­tiću i sve osta­le En­gle­ze, za­pi­tao sam ga. O, nećete, po­bu­nio se, da­le­ko od toga ali ćete možda raz­u­me­ti mene. A to je, uve­ra­vam vas, već ne­što. Vi, da­kle, ne ličite na Eng­le­za? Na­pro­tiv, to sam do ko­sti­ju i ko­sto­bol­je. Stvar ­je u tome što oni ne liče na mene. Vi ste takođe – ne­u­po­re­di­vi? Da, re­kao je skrom­no. Ali ta­kvi su svi En­gle­zi, pa to ovde i nije neka pred­nost. Tipičan En­glez, znači, ne po­sto­ji? Ne, re­kao je uvređeno, mi ni­smo Nem­ci ili Fran­cu­zi! Kad po­zna­je­te jed­nog Fran­cu­za, mada ne znam šta će vam to, od­mah ih po­zna­je­te sve. Kad sret­ne­te En­gle­za, ne upo­zna­te ni nje­ga. Zašto? Zato što je, čim vas je vi­deo, pre­šao na dru­gu stra­nu uli­ce.

Daj­te, za­mo­lio sam, bar vas da shva­tim! U kući smo, ne možete preći nig­de. Mogu u drugu sobu, re­kao je, ali neću. Ne ma­rim stra­ne lju­de da ostav­ljam same.

Oda­kle ste, pi­tao sam ga. Iz Kar­dif­a. Za­pad­ne En­gle­ske? Ne, do đavo­la, nego iz Južnog Ve­lsa! Pa zar to nije Engle­ska? Koješta, En­gle­zi su to samo pri­gra­bi­li! Koji En­gle­zi, pa vi ste En­glez? Bože sačuvaj, ja sam Vel­ša­nin. Pa kako ću onda u vama upo­zna­ti En­gle­za? Nećete, ali to je io­na­ko ne­mo­guće. Da po­ku­šam, ipak? Pokušajte, ako ima­te vre­mena za ba­can­je. Je­ste li ožen­je­ni? To se ovde ne pita. Ipak? Do­bro, stra­nac ste, odgovo­riću, je­sam. En­gle­skin­jom? Neka me Bog sačuva, Ško­tlanđan­kom. Sa se­ve­ra En­gle­ske? Sa juga Škot­ske, čove­če! Ali u En­gle­skoj živi­te? Ne, u Se­ver­noj Ir­skoj. Pa to je Uje­din­je­no Kral­jev­stvo? To je Ir­ska, go­spo­dine, En­gle­zi su to samo pri­gra­bi­li. I to? A šta nisu? Ne­mam poj­ma. Valj­da sve ono što i nije vred­no da se ima.

Smem li vas pi­ta­ti ka­kvog ste imov­nog stan­ja? Sme­te, ali nećete do­bi­ti od­go­vor. Je li to en­gle­ski? Ne, to je mu­dro. Smem li vas pi­ta­ti ka­kvi su vam život­ni po­gle­di? Sme­te, ali i tu od­go­vor nećete do­bi­ti. Za­što? Zato što ih ne znam. Još mi nisu bili po­treb­ni. Smem li vas pi­ta­ti ima­te li neko po­li­tičko uve­ren­je? Šta će mi po­li­tičko uve­ren­je? Zgod­no ga je ima­ti pri­li­kom iz­bo­ra. Ja ne gla­sam iz uve­ren­ja, nego iz ko­ri­sti. Pa ipak, koju stran­ku sim­pa­tišete? To se ovde ne pita. Smem li da pogađam? Po­ga­đaj­te, ako vas to za­bav­lja. Kon­zer­va­tiv­ce? Kr­va­ve to­ri­jev­ce, ni­kad! La­bu­ri­ste, dakle? Kr­va­ve so­ci­ja­li­ste, ni­po­što! Onda libe­ra­le? Na­rav­no. Za njih gla­sa­te? To ne, gla­sam za kon­zer­va­tiv­ce. Ali, zašto kad sim­pa­tišete li­be­ra­le? Zato što ni­sam lud da gla­sam za ne­kog ko ni­kad ne može po­be­di­ti.

Ima­te li dece? Ne bih o tome. Mo­lim vas! Prošle go­di­ne sam ih imao, ali sada ne znam. Kako ne zna­te? Pa od­on­da mi se nisu ja­vi­li. Da im se nešto nije do­go­di­lo? Nije, re­kao je bez­brižno. Ot­ku­da zna­te? Da im ne­što tre­ba, ja­vi­li bi se. Opro­sti­te na gru­bo­sti, pi­tao sam, šta ako su mr­tvi? Onda se tek ne bi ­jav­lja­li! Pa da, re­kao sam po­stiđeno, da su mr­tvi, ne bi se ni mogli ja­vi­ti. Ne bu­di­te bu­da­la, g. Pe­kin­gu, nego zato što im tek onda ne bih bio po­tre­ban.

Kako gle­da­te na si­tu­a­ciju u Bri­ta­ni­ji? Slu­šaj­te, to je vrlo pri­vat­na stvar. Za­što? Sve su ne­sreće ovde pri­vat­ne. Učini­te stran­cu ustu­pak, od­go­vo­ri­te. Ne mogu gore izgle­da­ti! Vi­di­te tu ne­za­po­sle­nost, to pro­pa­dan­je indu­stri­je, gra­do­va, pri­rode, to mo­ral­no ras­pa­dan­je na­ci­je! Ali, šta vas od sve­ga toga naj­više za­brin­ja­va? Hoću li, s ob­zi­rom na sve to, na vre­me do­bi­ti ho­tel za le­to­van­je u Špa­niji, re­kao je g. Džons sumo­rno.

Ne smem pi­ta­ti kako sto­ji­te s pa­ra­ma, ni ka­kvo vam je po­li­tičko uve­ren­je. Već sam čuo da u vaš pri­vat­ni život ne smem zaći, da je ne­pri­stoj­no go­vo­ri­ti o pro­fe­si­o­nalnim stvarima, po­go­to­vo o op­stim te­ma­ma. Smem li da vas pi­tam bar za taj pro­kle­ti vi­ski? Ka­kav vi­ski? Vi­ski koji piju svi Eng­le­zi! Ja sam drukčiji, ja sam al­ko­ho­ličar i pi­jem samo ki­se­lu vodu.

 

 

No comments: