Wednesday, October 13, 2021

Sabrana pisma iz tuđine 88 deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 88 deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

O SA­BLJI I KAL­KU­LA­TO­RU KAO 

NA­ROD­NIM AM­BLE­MI­MA

Uko­li­ko duže u Bri­ta­ni­ji živi­te, uto­li­ko više do­la­zi­te u sum­nju – po­sto­ji­te li. U naj­man­ju ruku, po­sto­ji­te li na onaj način, u onom ljud­skom i ad­mi­ni­stra­tiv­nom ob­li­ku u kome vas je maj­ka ro­di­la, od­ga­ji­la, kako ste sebe do­sad vi­de­li. Za stran­ca je to jed­no od pr­vih is­ku­sta­va s ko­ji­ma se sreće, i jed­no od po­sled­njih koje je spre­man da to­le­riše. Ja sam iz ko­mo­di­te­ta u tome malo is­pred­njačio, pa žurbu sada plaćam. Čini­lo mi se da je mu­dri­je što pre se s ano­nim­nosću po­mi­ri­ti nego s En­gle­zi­ma ne­pre­sta­no ras­prav­lja­ti o tome kako se moje ime ui­sti­ni iz­go­va­ra, ili im, po po­vrat­ku iz Ju­go­sla­vi­je, od­go­va­ra­ti na pi­tan­ja kako sam se pro­veo „u mom le­pom Pra­gu“. Po­mo­gla mi je činje­ni­ca da ni mi nji­ho­va ime­na ne ci­ti­ra­mo uvek kako val­ja, da „Wayt“ iz­go­va­ra­mo kao „Vajt“, ali od­mo­gla dru­ga: da Wayt ne živi u Ju­go­sla­vi­ji nego mil­ja­ma da­leko od ono­ga koji nje­go­vo ime ne iz­go­va­ra is­prav­no, a ja sam već dva­de­set go­di­na ovde. Ni­kad ni­sam mi­slio da to čine na­me­rno – i ne čine – nego sto­ga što im je­zik nije po­do­ban za naše kon­so­nant­ske gužve. Te­šio sam se, videći kako u po­gle­du pre­zi­me­na pro­la­ze jad­ni Pol­ja­ci, čija ime­na i ja je­dva iz­go­va­ram. Naj­zad, kada sam se pred­stav­ljao kao Ju­go­slo­ven, imao sam iz­ve­sne šanse da bu­dem stav­ljen u neki pri­bližan ge­o­graf­ski i isto­rij­ski kon­tekst. Kao Sr­bin, ba­rem do sada, našao bih se u lim­bu.

Na­stu­pa čas kad i Sr­bin biti ovde nešto znači, ako se po­mi­ri­te s tim – šta znači. Ali i čas kad se, za­hval­ju­jući tome u vama po­no­vo rađa ro­dol­jub, pa – čemu kri­ti – i na­ci­o­na­list, za koga ste ve­ro­va­li da je um­ro za­jed­no s vašim ilu­zi­ja­ma o na­ro­du kome pu­kim slučajem pri­pa­da­te. U međuvre­me­nu, iz­gu­bi­li ste i neke ilu­zi­je o na­ro­du kome ste, slo­bod­nim iz­bo­rom, do­šli u go­ste. Stvo­re­na je po­god­na per­spek­ti­va, iz koje naj­zad možete biti tre­zve­ni, objek­tiv­ni, pra­vični, što će reći ne raz­u­me­va­li ne­kog ili ne­što bez pro­kle­tog osećanja kri­vi­ce.

Osob­ni na­ci­o­nal­ni pre­po­rod kod mene nije na­stu­pio zato što sam u svom na­ro­du ot­krio do­bre od­li­ke koje sam ra­ni­je pre­viđao, nego što je ov­da­šnja štam­pa ot­kri­la neke rđave koje ni­sam pri­zna­vao. Sve do pre par go­di­na re­dov­no sam pra­tio no­vi­ne. Go­to­vo sva­kog dana do­znao bih za po neki novi leš u Se­ve­rnoj Ir­skoj ili nov po­ku­šaj en­gle­skog oca da si­lu­je ma­lo­let­nu kćer. Ma ko­li­ko in­ci­den­ti bili var­var­ski, ni­kad ni­sam po­sta­jao hi­ste­ričan, znao sam da se većina En­gle­za i Ira­ca ipak ne ubi­ja, i da većina ov­da­šnjih očeva uspešnu lju­bav na­la­ze van po­ro­di­ce. Po­sled­njih go­di­na duže sam bo­ra­vio van En­gle­ske i po po­vrat­ku sam mo­rao od­jednom sva­ri­ti sva ov­da­šnja ubi­stva i si­lo­van­ja, upri­ličena to­kom ne­ko­li­ko me­se­ci od­su­stva. Doze su bile ve­ter­inar­ske, po­sle­di­ce ko­ma­to­zne. Po­stao sam hi­ste­ričan, pa i emo­ti­van, greh koji se ovde opra­šta samo fud­bal­skim na­vi­jačima i na­rod­nim po­sla­ni­ci­ma. Ali to još ne objašnja­va kako sam po­stao na­ci­o­na­list. Ir­ski le­še­vi i en­gle­ske ma­lo­let­ni­ce nisu mo­gli biti od­go­vo­rni. Od­go­vo­rnost je ležala na štam­pi i nje­noj objek­tiv­no­sti u onom smi­slu u kome sam je de­fi­ni­sao kao ne­ra­zu­me­van­je nečeg bez griže sa­ve­sti.

Pošto se na je­dvi­te jade po­mi­ri­la sa smrću Jo­si­pa Bro­za i, po­sle du­go­traj­nog okle­van­ja, od­re­kla omil­je­ne teme šta će po­sle nje­ga biti, u čemu su ­joj po­mo­gli naši po­li­tički ne­kro­fi­li pa­ro­lom da će i po­sle Tita opet biti Tito, za bri­tan­sku štam­pu Ju­go­sla­vi­ja go­di­na­ma nije po­sto­ja­la. Po­me­nu­ta bi bila ako je naš tim do­speo do ne­kog me­đu­na­rod­nog fina­la ili se po­bu­nio neki in­te­lek­tu­al­ni di­si­dent. Tim bi se na pa­sja kola na­gr­dio, di­si­dent iz sveg srca u od­bra­nu uzeo.

Sada su se u Ju­go­slav­iji po­bu­ni­la dva na­ro­da. (Al­ban­ski ne računam jer se taj po­bu­nio mno­go ra­ni­je i u po­bu­ni sa­svim uspeo.) U stan­ju na­ci­o­nal­nog ne­mi­ra na­la­ze se Slo­ven­ci i Srbi. Ali ov­da­šnja štam­pa, koja se sve­srd­no za­u­zi­ma­la za sva­kog po­je­di­nač­nog ju­go­slo­ven­skog bun­tovnika, od­bi­ja i nji­ho­ve na­ro­de da uzme u zaštitu i, za­bri­nu­ta za in­te­gri­tet Ju­go­sla­vi­je, bra­ni one koji su uzrok i slo­ve­načkim i srp­skim ne­vol­ja­ma.

Srbi tako po­sta­ju bal­kan­ski var­va­ri, Slo­ven­ci alp­ski sebičnja­ci. A oba na­ro­da – se­pa­ra­ti­stička i se­ce­si­o­ni­stička. Po­sta­ju se­pa­ra­ti­sti čak i Srbi, koje ista štam­pa optužuje za – na­sil­nički uni­ta­ri­zam. Dok se po­zdrav­lja­ju slo­ve­načke pro­e­vrop­ske težnje, kao da mi Srbi, u međuvre­me­nu, želi­mo da živi­mo na No­voj Gvine­ji, Slo­ven­ci­ma se dis­kret­no poručuje da im ka­kvoća robe je­di­no tržište do­pu­šta van Evro­pe. Težnje Srba da na svo­joj te­ri­to­ri­ji za­ve­du za­kon, prvi uslov gra­đan­skog dru­štva, do­vo­de se u sum­nju bro­jem lju­di koji iza zah­te­va sto­je, pr­vim uslo­vom de­mo­krat­skog odlučivanja. A iz­nad sve­ga hro­nično se imi­ti­ra Bu­ri­da­nov ma­ga­rac između dva pla­sta sena: da bi se sačuva­la Ju­go­sla­vi­ja, žudi se za no­vim Ti­tom, ali se una­pred la­men­ti­ra nad po­sle­di­cama koje tzv. jake lično­sti, bez ogra­ničenja usta­va i tra­di­ci­je, ima­ju po život svo­jih na­ro­da.

Ja sam svoj na­ci­o­na­li­zam već na­o­ružao. Po­što sam kao Sr­bin pro­gla­šen za mi­li­ta­ri­stu, nig­de ne idem bez sa­blje is­pod man­ti­la. Slo­ven­ci­ma sa­ve­tu­jem da se Lon­do­nom ne kreću bez kal­ku­la­to­ra. Bri­tan­ci su konačno za nas sa­zna­li, naj­zad nas ne­gde sme­sti­li. Nema smi­sla da ih razočara­mo i, zbog pa­tri­ot­ske uvre­đe­no­sti, po­no­vo po­to­ne­mo u po­je­dinačnu ano­nim­nost.

 

 

No comments: