Tuesday, October 12, 2021

Sabrana pisma iz tuđine 87 deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 87 deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

EVRO­PO, OTVO­RI­ SE!

Baj­ka „Ali-Baba i četr­de­set raz­boj­ni­ka“ go­vo­ri o pećini s bla­gom u koju se stu­pa na magične reči „Se­za­me, otvo­ri se!“ Za­mi­sli­mo da je pećina Evro­pa, pa se obra­ti­mo isto­ri­ji. Od 732. go­di­ne, kada je prvi put upo­tre­blje­na reč Evro­plja­ni da se opi­šu rat­nici koji su kod Po­ati­jea po­tu­kli Ma­vre i sačuva­li kon­ti­nent od Isla­ma, sve do 1992, kada će po­tom­ci po­bed­ni­ka načini­ti odlučan ko­rak pre­ma Uje­din­je­nim Državama Evro­pe, proći će hil­ja­du dve­sta šezde­set go­di­na. S isključen­jem pe­de­se­tak po­sled­njih, u ko­ji­ma je be­sneo hladan rat između Is­to­ka i Za­pa­da, ni­jed­ne go­di­ne nema da deo kon­ti­nen­ta nije bio u vrućem ratu, dru­gi se od rata opo­rav­ljao, treći za rat pri­pre­mao. Iz­ve­sne bit­ke ot­pa­da­ju na od­bra­nu od azij­skih hor­di što su, ume­sto čarob­ne formule za otva­ran­je evrop­ske pećine s bla­gom, ko­ri­sti­li stre­le i sa­blje. Ali naj­veći deo krvi pro­su­li su Evrop­ljani jed­ni dru­gi­ma. U ha­o­su te­ri­to­ri­jal­nih oti­man­ja i pre­o­ti­man­ja, te pre­kra­jan­ja evrop­ske kar­te ba­jo­ne­ti­ma, malo je osta­lo nade za ujedi­njen­je. Evro­plja­ni su uspe­šno uje­din­ja­va­li dru­ge kon­ti­nen­te, osta­jući kod kuće i dal­je raz­je­din­jeni sebičnim na­ci­o­nal­nim in­te­re­si­ma. A kad je na te­mel­ju ta­kvih pro­ti­vurečno­sti iz­bio Dru­gi svet­ski rat, ra­se­kav­ši Evro­pu na za­padnu i istočnu Evro­pu, č­i­ni­lo se da je ide­ji Uje­din­je­ne Evro­pe konačno do­šao kraj. I baš tada, pa­ra­dok­sal­no, evrop­ski duh vas­kr­sa­va. Budi ga ka­ta­stro­fična vi­zi­ja no­vog rata, beda u ko­joj nas je pro­te­kli rat osta­vio, svest o je­din­stve­nom evrop­skom kul­tu­rnom pro­sto­ru, uz strah od bol­jše­vi­za­ci­je i ame­ri­ka­ni­za­ci­je. Prvi put na­ci­o­nal­ni in­te­re­si ustu­pa­ju pred evrop­skim, tačnije rečeno, srećno se na­la­ze u evrop­skim. Na Za­pa­du se stva­ra Evrop­ska eko­nom­ska za­jed­ni­ca, dete nade i po­tre­be, ve­stačka tvo­re­vi­na u koju malo ko ve­ru­je, u koju i čla­ni­ce sum­nja­ju. Ali nad­na­ci­o­nalni hi­brid po­sta­je sve jači, si­gu­rni­ji, traj­ni­ji. Širi se da, kao krun­ski do­kaz ne­iz­beživo­sti i vi­tal­no­sti pri­mi čak i jed­nu Bri­ta­niju, na­sled­no an­ti­e­vropski ras­po­loženu, in­tim­no sklo­nu pre da se ujed­ini sa Vražjim oto­ci­ma nego s Ne­mač­kom ili Fran­cu­skom. Deca ne­po­mirlji­vih pro­tiv­ni­ka sa Ažan­kur­a, Kresija, Pa­vi­e, Se­da­na, Voter­lu­a, Tra­fal­ga­ra, Ma­re i nor­man­dij­skih žalo­va, koja su do­ne­dav­no slo­bod­no raz­men­ji­va­la je­di­no uvre­de i met­ke, do­ne­so­še od­lu­ku da 1992. stvo­re eko­nom­sko-po­li­tičko jedin­stvo i uklo­ne po­sled­nje gra­ni­ce slo­bod­noj raz­me­ni robe, rada i ka­pi­ta­la. Time je učin­jen pre­su­dan ko­rak pre­ma Uje­din­je­nim Država­ma Evro­pe. Te­ri­to­ri­jal­no kr­nje Evro­pe, doduše, ali sva­ka­ko bol­je nego da je uop­šte nema, ili da na­o­ružana vre­ba iz svo­jih isto­rij­skih ro­vo­va. Pre­ma 240 mi­li­o­na ame­ričkog i 120 mi­li­o­na ja­pan­skog, sa svo­jih 320 mi­li­o­na sta­nov­ni­ka, to je naj­veće tržište na sve­tu. Sa 338 mi­li­jar­di do­la­ra iz­vo­za ono ­je da­le­ko iz­nad 217 ame­ričkog i 211 mi­li­jar­di ja­pan­skog. Ban­ke Za­jed­ni­ce ras­po­lažu s osam hil­ja­da mi­li­jar­di ka­pi­ta­la. Kad po­sle 1992. pro­duk­tiv­nost Za­jed­nič­kog tržišta skoči za 20 do 30 po­sto, Evro­pa će po­sta­ti prva eko­nom­ska sila sve­ta, Se­zam, pećina s bla­gom. Pre­o­sta­le evrop­ske države naći će se pred život­nim pi­tan­jem ka­ko ­je otvo­ri­ti. Vre­me čarob­nja­ka i ma­ga­ je pro­šlo. Reći:

„Evro­po, otvo­ri se!“ neće biti do­vol­jno. Vi­so­ka pro­iz­vodnost za­sno­va­na na teh­no­loškom na­pret­ku, slo­bod­nom kapitalu i radu, uz zašti­tne ca­ri­ne od 10 do 15 po­sto, učiniće ne­mo­gućom tr­go­vi­nu za Ju­go­sla­vi­ju, zem­lju naj­ne­sta­bil­ni­je pri­vre­de, naj­ra­zvi­je­ni­jeg ad­mini­stra­tiv­nog nor­mi­ran­ja, najviše sto­pe in­fla­ci­je i ne­za­po­sle­no­sti, naj­većeg spol­jnjeg duga i naj­spo­ri­jeg eko­nom­skog ra­sta u Evro­pi. Ostav­ši van Evrope, ostaćemo van sve­ta, jer će se ubu­duće do tog sve­ta je­di­no kroz Evro­pu sti­za­ti.

Za­to ­je krajn­je vre­me da se Ju­go­sla­vi­ja oslo­bo­di za­sta­relog ide­o­lo­škog ba­las­ta, da pri­zna he­re­di­ta­rni evrop­ski sta­tus i, za­traživši pri­jem u EEZ, vra­ti iz bes­plod­nog afro­a­zij­skog iz­bi­van­ja po­ro­di­ci na­ro­da ko­joj po­vešću i sud­bi­nom pri­pada. Bri­ta­ni­ja ­je mu­dro, prem­da bez­vol­jno, to već učini­la. A ve­ruj­te mi da En­gle­zi zna­ju gde leži – bla­go, a gde su ja­lo­vi­ne, od ko­jih su neke i sami po Azi­ji i Africi osta­vi­li. Na­rav­no, za ula­zak u Evro­pu puka želja nije do­vol­jna. Ni reći „Evro­po, otvo­ri se!“ Naj­pre se mo­ra­mo otvo­ri­ti pre­ma bit­nim uslo­vi­ma pu­no­prav­nog član­stva u njoj: slo­bod­nom tržištu i po­li­tičkim slo­bo­da­ma. Međutim, dok se ne­op­hodnost uvođenja tržišnih za­ko­na shva­ta, pa i naj­o­pre­zni­ji pro­jek­ti pri­vred­ne refor­me slo­bod­nom tržištu već vode, dok je svi­ma ja­sno da će, ne pri­la­go­di­mo li se, na­kon fa­mo­zne 1992. i očeki­va­nog spo­ra­zu­ma s Is­to­kom, na kon­ti­nen­tu biti de­set tržišta: evrop­sko, al­ban­sko i osam ju­go­slo­ven­skih, s dru­gim, po­li­tičkim pred­u­slo­vom nešto teže ide. Ne čini se da Evro­pa našu sa­mo­u­prav­nu de­mo­kra­ti­ju shva­ta ona­ko ozbi­lj­no kao što mi shva­ta­mo nji­ho­vu građan­sku de­mo­kra­ti­ju. No, i tome ima leka. Kad im pu­tem štraj­ko­va i de­mon­stra­cija po­sta­ne ja­sno da kod nas ul­o­gu opo­zi­ci­je ima na­rod, kome se po­vre­me­no pridružuje i vla­da, možda ćemo im iz­gle­da­ti po­dob­ni­jim. U sva­kom slučaju, ku­caj­mo na evropska vra­ta. Već da­nas. Dva­na­e­sti je čas za dva­na­est go­di­na, ko­li­ko tre­ba da i prim­lje­ni bu­de­mo.

Jer, zem­lja koja da­nas nije sprem­na da pred ula­zom evrop­ske pećine s bla­gom sta­ne s mol­bom, su­tra će sta­ja­ti s lončetom za mi­lo­stin­ju.

 

 

 

No comments: