Sabrana pisma iz tuđine 32 deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 32 deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

EN­GLE­ZI I ČE­TI­RI PA­RA­DOK­SA

Go­vo­reći o fran­cu­skom ka­rak­te­ru – po­sao ne­za­hva­lan za na­ci­ju koju možete po­deli­ti na onoli­ko Fran­cu­za ko­li­ko ih ima – Da­ni­nos je re­kao da pro­sečan Fran­cuz gaji ve­li­ko po­što­van­je pre­ma za­ko­nu, ali još veće pre­ma advo­ka­tu koji će mu pomoći da ga za­o­bi­de. Pa­ro­doks je pri­vi­dan. Još ni­sam sreo čove­ka koji po­rez bez rop­tan­ja plaća. Ako je ra­zu­man, pri­znaće da je po­rez ne­op­ho­dan, ako ni za šta dru­go, ono da au­to­mo­bil ne bi vo­zio ur­vi­na­ma i plaćao oružane na­jam­ni­ke koji bi ga spro­vo­di­li uli­com. No, da ne­sra­zmer­no mno­go plaća za ono što od države za­uz­vrat do­bi­ja, to sva­ko mi­sli. Malo se lju­di za­do­vol­ja­va pla­tonskim pri­go­vo­ri­ma. Pokušaji da se po­rez za­o­biđe, uman­ji ili iz­beg­ne, opšti su i ovi na­po­ri više od ičega dru­gog uje­din­ju­ju građane na svim me­ri­di­ja­ni­ma sve­ta. Raz­li­ka između Fran­cu­za, En­gle­za i nas je u tome što je za Fran­cu­za naći rupu u za­ko­nu i pre­va­ri­ti državu pi­tan­je građan­ske časti; za En­gle­za nečastan po­stu­pak, o kome on ne go­vo­ri, ni s kim o načini­ma is­ku­stva ne iz­men­ju­je, ali mu se zbog toga ne pre­da­je s man­je en­tu­zi­ja­zma; a za nas se pi­tan­je časti uopšte ne po­stav­lja – stvar je to često gole nužde. Time neće da se kaže da smo mi pošten svet koji za­kon krši je­di­no iz nužde. Da nužde ne­ma, kršili bi­smo ga zbog ko­ri­sti.

(U međuvre­me­nu, uko­li­ko ima više za­ko­na, ima među nji­ma i više rupa. Naj­ne­pro­bojni­je je i naj­o­pa­sni­je za­ko­no­dav­stvo koje ima samo je­dan za­kon. Ako za kre­tan­je uli­com noću po­sto­ji samo je­dan ­je­di­ni pro­pis, a on veli da će se bez opo­me­ne pu­ca­ti na sva­kog ko se po­sle su­mra­ka na­pol­ju za­tek­ne, on­da ­je­ ja­sno da ta­kav za­kon nema rupa. Bićete ubi­je­ni čim vas vide. No, ako on ima samo je­dan iz­u­ze­tak, ne puca se, re­ci­mo, na bolničare, rupa za vas je tu. I vi mo­ze­te obući beli man­til.)

Prvi nam pa­ra­doks veli da je i En­glez, u osno­vi jed­na­ko rđav građanin kao i sva­ki dru­gi. Samo, on se, kao mi, time ne po­no­si. Ne znam šta je bol­je. Čini mi se da je duševno lakše – po­no­si­ti se. Ali, da je stva­mo lakše, po­no­si­li bi se i En­gle­zi. Zato sam još u ne­do­u­mi­ci.

Ima bez­broj pa­ra­dok­sa koji čine En­gle­za. Biti En­glez je već i po sebi pa­ra­dok­sal­no. Nema ni­ka­kvih ozbil­jnih ra­zlo­ga što En­glez nije Fran­cuz. Nor­ma­ni su vla­da­li An­glo­sa­si­ma, srušivši us­put mit o pre­ta­pan­ju niže kul­tu­re u višu. Nor­ma­ni su po­sta­li An­glo­sak­son­ci, a ne obr­nu­to. Sak­son­ski su svin­ja­ri upi­li u svo­ju rasu norman­sko viteštvo, rob po­svo­jio go­spo­da­ra. U međuvre­me­nu, Rim­lja­ni su po­sle osva­jan­ja Grčke pre­tr­pe­li bla­go­tvo­ran uti­caj jed­ne više kul­tu­re, ali Grci nisu po­sta­li. A to rešava pa­ra­doks. Is­po­stav­lja se da bi, na­pro­tiv, pa­ra­doksal­no bilo da su današnji En­gle­zi – Fran­cu­zi. Svet bi bio pro­men­jen sta­ti­stički, ali ne i ge­o­graf­ski. Jer sam uve­ren da bi se tada, iz ina­ta, Fran­cu­zi pro­gla­si­li En­gle­zi­ma. A onda, ge­o­graf­ski položaj bri­tan­skih ostr­va ta­ko­đe je pa­ro­dok­sa­lan. To je je­di­ni deo Evro­pe koji Evro­pi, po opštem uve­ren­ju i en­gle­skim žel­ja­ma, ne pri­pa­da. Ma ko­li­ko bi svi to hte­li, niko ne tvr­di da Bal­kan nije Evro­pa. A da to nisu Bri­tan­ska ostr­va, s pre­zi­rom go­vo­re Evro­pljani, s odušev­ljen­jem En­gle­zi. I je­dan pa­ra­doks unu­tar pa­ra­dok­sa. Ovi su Ne­e­vro­plja­ni učestvo­va­li u većini evrop­skih ra­to­va. Ako većinu i nisu započeli, većinu su za­vr­ši­li.

Treći je pa­ra­doks u ne­sra­zme­ri između stvar­nih i isto­rij­skih pro­por­ci­ja Ve­li­ke Bri­ta­ni­je. Ni­kad man­ja te­ri­to­ri­ja nije veću pod kon­tro­lom držala, niti je man­ji broj lju­di upo­tre­bljen da se nad tako ve­li­kim vla­da. U poređenju sa svet­skim pro­por­ci­ja­ma Bri­tan­ske Im­pe­ri­je, Rim­ska Im­pe­ri­ja je skro­man me­di­te­ran­ski po­du­hvat. Još do pre krat­kog vre­mena bri­tan­ski­ je ko­lo­ni­jal­ni činov­nik, usam­ljen kao i u vla­sti­toj zem­lji, se­deo ne­gde na naj­za­bi­ti­joj tački zem­ljine ku­gle, pre­svlačeći se za večeru u ra­do­znalom dru­štvu maj­mu­na. A ja ne ve­ru­jem da ima lju­di koji to­li­ko vole svo­ju pri­ro­du, večno ze­le­nu zem­lju pod večno si­vim ne­bom Atlan­ti­ka. No, upra­vo čovek za koga bi­ste re­kli da nizašta na sve­tu ne bi osta­vio svo­ju hro­ničnu ki­ja­vi­cu, kućicu u sre­d ničeg, svo­ju domaću živo­tin­ju i dnev­nu po­se­tu krčmi – ako je otvo­re­na, što se ret­ko dešava – sprem­no pre­lazi hil­ja­de mil­ja da bi na četr­de­set ste­pe­ni iz­nad ili is­pod nule uprav­ljao lju­di­ma čija ime­na nije ka­dar ni da iz­go­vo­ri. Čovek ko­ji ­je ­je­dva nešto znao o svom okru­gu sna­la­zi se sada u zamršenim raz­mi­ri­ca­ma sto­ti­na hin­du­skih ple­me­na, ka­sta i vera, mota se po afričkim prašuma­ma – malo iz naučne ra­do­zna­lo­sti, malo u službi Fo­re­n Of­i­sa – i ad­mi­ni­stri­ra po­vr­ši­ne o ko­ji­ma se u Evro­pi sta­ra­ju ar­mi­je činov­ni­ka. Na­la­zim da je avan­tu­ri­stički duh čove­ka, ko­me ­je najin­ti­m­ni­ji san po­sed ze­le­nog parčeta zem­lje, nešto ui­sti­nu paradok­sal­no. Ovaj je pa­ra­doks uzeo oks­ford­ske stu­dente pra­vo s igra­li­sta za kri­ket, nakačio im pa­do­bra­ne na leđa i s neba ih pro­suo po zaleđni svet­skih ra­ti­šta. Nje­mu i mi ne­ko­l­i­ko eg­zem­pla­ra za­hval­ju­je­mo. En­gle­zi su nam do­la­zi­li s neba, ne zna­jući ni reči našeg je­zi­ka, zna­jući tek ot­pri­li­ke da smo br­do­vi­ti i po­no­sni, i da, na­rav­no, ko­risni možemo biti – što bi­smo da ni­smo po­no­sni možda iz­be­gli – a od cele naše isto­ri­je da smo jed­nog kral­ja iz­ba­ci­li kroz prozor. Je­di­no što su po­u­zda­no zna­li bilo je da, ma kako se rat za­vr­šio, oni u našoj zem­lji neće žive­ti.

Četvr­ti je pa­ra­doks najčud­ni­ji. Pro­se­čan pri­merak na­ci­je, sa­stav­lje­ne sve od sa­mih pa­ra­dok­sa, naj­o­bičnije je stvo­ren­je na sve­tu. Do­tle, raz­u­me se, dok tu običnost ne pokušate da zlo­u­po­tre­bi­te. Tada će vam sva­ki En­gi­ez ot­kri­ti je­dan od svo­jih naj­ne­pri­jat­ni­jih pa­ra­dok­sa – da liči na sve osta­le lju­de, pa i na nešeg Živo­ra­da.