Wednesday, July 28, 2021

Sabrana pisma iz tuđine 34 deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 34 deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

ŠKOLA ZA PO­LI­TIČARE, ILI PO JU­TRU SE DAN PO­ZNA­JE

Ima jed­na do­sad­na po­slo­vi­ca ko­jom mi je za­gorčava­la mla­dost. Ona gla­si: „Po ju­tru se dan po­zna­je“. Na en­gle­ski­ je ne­pre­vo­di­va. Ovde se dan ret­ko završava kako je počeo. Bal­kan­ski dani su do­sled­ni­ji. Veče se drži ju­tarn­jih obećanja. Je­di­no su nam isto­rij­ski dani nešto ne­po­u­zda­ni­ji. I lepo kad nam sva­ne, ružno nam se smr­ka­va. Bio sam lenj i ne­po­slušan. Sada sam, s istim is­ho­dom, vre­dan i po­slušan. Ne­o­prav­da­nost po­slo­vi­ce u mom slučaju dopušta mi da i na tuđa ju­tra, tuđe mla­do­sti, gle­dam s na­dom koju po­slo­vi­ca po­ri­če. Čin­jen­ica da je ne­ko u de­se­toj po­bio ro­di­tel­je, ne znači da će u pe­de­se­toj ubi­ti i decu. Čin­jeni­ca da je nečija in­te­li­gen­ci­ja u de­se­toj bila na ni­vou pa­pra­ti, ne znači da se u pe­de­se­toj, kad se po­sta­ne držav­nik, neće raz­vi­ti ba­rem do pa­me­ti mesožder­ske bilj­ke. Čin­je­ni­ca da se u de­se­toj sla­bo ra­ču­na­lo, ne znači da se u pe­de­se­toj neće do­bro kra­sti. Čin­je­ni­ca da smo u de­se­toj la­ga­li­ jer laž od isti­ne ni­smo raz­li­kovali, ne znači da u pe­de­se­toj nećemo la­ga­ti samo zato što sada istinu znamo. Mladalačka sebičnost u de­se­toj, kad do pe­de­se­te stig­ne­mo, ne mora se pre­tvo­ri­ti u sta­rač­ki ego­i­zam; može po­sta­ti i ono što ćemo sad gor­do zva­ti – ra­zu­mom.

Jed­nu od idućih emi­si­ja po­sve­tićemo en­gle­skom obra­zo­va­nju, po­ma­lo u stra­hu da nećemo biti shvaćeni. Iz dva raz­lo­ga: što En­gl­e­zi još ne­ma­ju evrop­sko obra­zo­van­je, i što mi ne­ma­mo više – ni­ka­kvo. Ovaj put, međutim, go­vo­rićemo o mo­ralnom aspek­tu obra­zo­van­ja, čiji mo­del ne određuju samo škola i po­ro­di­ca, već, naročito ako je o po­l­i­tičkom mo­ra­lu reč, za­jed­ni­ca u ko­joj se živi i od koje se uči.

Grčki po­lis, ru­di­men­tar­ni ob­lik antičke države, bio je i ško­la građan­stva. On je for­mi­rao Grka, čove­ka i gra­đa­ni­na. On ga je učio mo­ra­lu i po­gle­du na svet. Da­nas bi sva­kog pri­seb­nog čove­ka, Džo­na kao i Živo­ra­da, užasnu­la vest da ga za­jed­ni­ca ­još uvek for­mi­ra, i da je nje­gov društve­ni mo­ral manje stvar nje­go­ve slo­bod­ne vol­je, a više vraćanje društvu – mere za meru.

Ne­dav­no sam upo­znao mla­du nadu ovdašnje stran­ke. Pošto je održala više bli­stav no bi­star go­vor o čari­ma i pred­no­sti­ma de­mo­kra­ti­je, nepogrešivo­sti slo­bod­nog na­rod­nog ra­zu­ma i vi­so­kim mo­ral­nim oba­ve­za­ma poli­ti­ke, pri­vat­no mi je ta nada re­kla: da je glav­na pred­nost de­mo­kra­ti­je u tome što je ne­po­sti­zi­va, da mu, dok svoj ra­zum ima, ničiji dru­gi nije po­tre­ban, da je po­li­ti­ka nužno naj­ne­mo­ral­ni­ji ob­lik jav­ne de­lat­no­sti i da je sva­ki političar od za­na­ta, shod­no tome, jed­no­vre­me­no pro­iz­vođač ko­nop­ca za vešanje i dželat. Budući mi­ni­star­ je po­tom od­ju­rio na dru­gi zbor. Ostao sam za­do­vol­jan. Sad sam bar znao šta me očeku­je.

U En­gle­skoj. A u mo­joj zem­lji? Pre­pričaću uzo­rak našeg po­li­tičkog mo­ra­la iz be­o­grad­skog „NIN“-a od 13. apri­la 1986, pa su­di­te sami. Na vest o ras­pi­si­van­ju lici­ta­ci­je za naše atom­ske cen­tra­le, koju smo u prošloj emi­si­ji na­zva­li „ju­go­slo­ven­skim mo­ral­nim Čer­no­bil­jem“, po­ja­vi­le su se an­ti­nu­klearne pe­ti­ci­je građana, ali su učeni­ci bivše Prve beograd­ske gim­na­zi­je obo­ri­li sve ju­go­slo­ven­ske pe­ti­cionaške re­kor­de. Nji­hov je pro­test pot­pi­sa­lo 70 000 sred­njoško­la­ca Sr­bi­je. Ovim završavam lep­ši deo priče. Ple­me­ni­tu nadu ostav­ljam na vra­ti­ma po­li­ti­ke, i ula­zim u nje­nu man­je ple­men­ltu re­al­nost. Zna­jući za ani­mo­zi­tet vla­sti pre­ma ini­ci­ja­ti­va­ma građana koje od nje ne potiču, or­ga­ni­za­to­ri sred­nješkol­skog an­ti­nu­kle­ar­nog pro­te­sta traže za svo­ju ak­ci­ju, i do­bi­ja­ju je, sa­gla­snost višeg omla­din­skog vođstva. Na ne­vol­ju, do­la­zi do omla­din­skih iz­bo­ra. Čime se po­no­vo do­ka­zu­je da su iz­bo­ri čista ne­sreća i da bi bez njih svi­ma bilo bol­je. (Nama sva­ka­ko. Bar bi pre­va­re­ni bili samo jed­nom, a ne više puta.) U sva­kom slučaju, no­vim funk­ci­o­ne­ri­ma na početku ka­ri­je­re nije se svi­de­lo da od­mah ima­ju pro­ble­me, prem­da, opet, ne vi­dim zašto bi u de­mo­kra­ti­ji vol­ja na­ro­da bila pro­blem, kad je pra­vi pro­blem uvek u nje­nom od­su­stvu, te su na­jed­nom iz sve sna­ge preg­nu­li da već odo­bre­nu ak­ci­ju za­u­sta­ve. „Cak i lju­di koji su nam ap­la­u­di­ra­li i di­za­li nas u ne­be­sa“ – kaže mla­di ini­ci­ja­tor an­ti­nu­kle­ar­ne ak­ci­je A. K. – „sada su nam go­vo­ri­li da smo po­grešiti. Svi su počeli da peru ruke. Bilo je pret­nji da ću u za­tvor i da će mi ro­di­tel­ji biti ot­pu­šte­ni s po­sla, a da će se svi pot­pi­si spali­ti.“ Završavam na­vod­ni­ce za­div­ljen ljud­skim pro­gre­som, jer ne­kad bi sa svo­jim pot­pisima go­re­li i pot­pi­sni­ci. Ova­ko ne gori niš­ta. Cak ni obra­zi omla­din­skih funk­ci­o­ne­ra – od sti­da.

Kraj pe­ti­ci­je gla­si: „Ko su lju­di koji to pla­ni­ra­ju i da li su sve­sni da, kada se mi bu­de­mo su­sre­ta­li s pro­ble­mi­ma koje će nam nu­kle­ar­ke do­ne­ti, oni neće biti živi?“ Za sada, međutim, oni su i te kako živi. Onaj koji je je­dva živ ostao, ini­ci­ja­tor je pe­ti­ci­je.

Pošto je živ, možda bi val­ja­lo da u ne­koj no­voj pe­ti­ci­ji pita svo­je omla­din­ske vođe ka­kav je to dvo­li­čan mo­ral, ku­po­pro­daj­na čast i samoživa pa­met, što in­te­re­se vla­sti­te ka­ri­je­re stav­lja iz­nad svih dru­gih, i da li su sve­sni da, kad se ini­ci­ja­tor bude sre­tao s pro­ble­mi­ma koje će ta­kav mo­ral ne­sum­nji­vo do­ne­ti, oni više neće biti među živi­ma.

Ali, biće živ ini­ci­ja­tor pe­ti­ci­je A. K. i nje­go­vi dru­go­vi. Možda će i on biti omla­din­ski funk­ci­o­ner i po­ten­ci­jal­ni mi­ni­star. Ka­kav, za­vi­si od koga je mo­ral učio. Ako ga je naučio od sebe, ako ga je iz svo­je mla­do­sti po­neo, nečemu se još i možemo na­da­ti. Ako ga je učio od svo­jih omla­din­skih prethod­ni­ka, sla­bo nam se piše.

Na moju sreću, ja sam bez­be­dan. Dok neko od njih po­sta­ne mi­ni­star koji će odlučiva­ti o meni i mom na­ro­du, ja ću već biti mr­tav.

Ali, na­rod neće. Ne može se tako lako iz­vući kao ja.

 

No comments: