Sabrana pisma iz tuđine 6 deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 6 deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

6. Na večeri s tigrom, ili o ekscentričnosti

U severni London ljudi odlaze da gledaju pitoresknu kućicu

oko koje, obuhvatajući je asfaltnim kleštima s obe strane,

prolazi novi put. Automobilska buka je nesnosna, ali vlasnik,

postariji gospodin, u ruci ima odluku suda kojom je

pobedio sve opšte i opštinske razloge za rušenje njegove

kuće, i koja mu dopušta da prkosno živi usred prometne

ulice. Ako već dosada nije, ogluveće svakako, ali će u zamenu

imati sačuvano samopoštovanje. Da li je to znamenita

engleska ekscentričnost ili obična ljudska svest o građanskim

pravima?

Već decenijama se Britanija bori za moderan aerodrom,

neophodan ovoj poslovnoj zemlji koja je vekovima odlazila

u neželjene posete drugima, a sada želi što više poseta

da primi. Izbor između četrdeset mogućih lokacija još nije

obavljen. Kad god bi pao na neki kraj, njegovi su žitelji prigovorima

i protestima uspevali izgradnju da onemoguće.

Sve do sada su zaštitnici zemlje, ljubitelji engleske prirode

i čuvari vlastitog komfora bili jači od svake britanske vlade

i svakog nacionalnog razloga. Aerodrom Heathrow liči na

košnicu u vreme skupljanja polena i saobraćajno zagušenje

dobija dramatične razmere, a odluka o novom sletištu još

nije doneta i u ovom se veku ne očekuje. Da li je sada to opet

znamenita ekscentričnost ili obično ljudsko pravo da se lični

interes brani čak i ako ga ugrožava neki važniji i opšti?

Šta velite, kako bi se proveo visoki funkcioner Saveza

komunista Jugoslavije koji bi s tribine partijskog kongresa

izjavio da ne veruje u društveno vlasništvo nad sredstvima

za proizvodnju, istorijsku ulogu radničke klase i socijalizam,

i da, u XX veku, Marxa i ne treba uzimati baš tako ozbiljno?

A ovde je prošle godine anglikanski dostojanstvenik i božiji

sluga gospodin David Jenkins, budući biskup od Durhama,

na televiziji izjavio da Bibliju ne treba uzimati baš zdravo

za gotovo, izrazivši sumnju u bezgrešno začeće i vaskrsenje,

dve temeljne dogme hrišćanstva. Bilo je žučnih protesta od

strane vernika i nešto odmerenijih kolegijalnih prigovora

sa strane klera, ali je uistinu glasan bio samo Bog: manje

od četrdeset osam časova posle bogosluženja što ga je skeptični

biskup održao u Yorku, njegova je osvetnička munja

pogodila krov crkve. Ali je gospodin Jenkins ostao biskup.

Da li je njegov postupak tek simptom tradicionalne engleske

ekscentričnosti ili prosto – nezavisnost duha? I da li je

tolerancija Crkve prema očiglednoj herezi poštovanje individualne

slobode mišljenja ili tek engleska ekscentričnost?

U odgovoru moramo biti veoma predostrožni – čemu

smo po temperamentu i ja i moj uzor-sunarodnik Živorad

malo skloni – jer pitanje spada u ona na koja se, ma šta rekli,

daje pogrešan odgovor. Ako kažemo da je to puka ekscentričnost,

rizikujemo da je jednom u budućnosti, pod pritiskom

potrebe za uniformnošću, proglasimo sumanutom i

da je lečimo po duševnim bolnicama, kao što se u izvesnim

zemljama, koje tvrde da od te budućnosti uzimaju predujam,

već uveliko čini. A ako kažemo da je sve to prirodno

pravo na izbor i slobodu mišljenja, i da ta sloboda stoji iznad

svakog javnog interesa, kako ćemo dobiti prokleti aerodrom

nad kojim se avioni neće sudarati, i kako verovati veri?

Anegdote o engleskoj ekscentričnosti toliko su popularne

da neobavešteni Evropejac – a to je onaj koji u Engleskoj živi,

jer se drugi i ne računaju – misli kako je ovo narod čudaka,

od kojih samo neki rade po bankama da bi novac izdavali

onima koji će ga trošiti na engleske ekscentričnosti.

To jednostavno nije istina.

Prosečan Englez, pripadnik srednje klase, statistički uzorak

rase iz prigradske kuće sa dve bašte, prednjom otvorenom

i beznačajnom, i zadnjom, ograđenom i udobnom, nije

ekscentrik. On veoma liči na svoju imovinu: ono što stvarno

poseduje i što on stvarno jeste uvek je u dubokoj pozadini,

u zadnjem vrtu njegove ličnosti i duše. On možda i drži da

se od drugih razlikuje – od stranaca, na primer, ali samo

stoga što je biti stranac po sebi ekscentrično – no ne mari

da se to razlikovanje primećuje. (On je ona ljubazna starica

koja je srdačno pozdravila predsednika Francuske Republike

u poseti Londonu, ali mu je, s čednom otvorenošću,

prigovorila što govori jednim ekscentričnim i nerazumljivim

engleskim jezikom. Starica je bila u pravu. Gospodin

D’Estaing je govorio francuski. Bio je to sjajan francuski, ali,

očigledno, rđav – engleski.) Kod kuće pogotovu. U inostranstvu,

međutim, vole oni ponekad da ostave utisak da se od

nas normalnih ljudi razlikuju i da izgledaju čudni, dok smo,

zapravo, mi oni koji ih neprestano začuđujemo.

Ukratko, prosečan Englez je pre razuman konformist

nego nerazuman ekscentrik. On će, razume se, iako u poodmaklim

godinama, nad Hyde parkom puštati dečje zmajeve,

ali kakva je to izuzetnost kada se sa zmajevima igraju svi

odrasli Englezi? To će pre biti puki konformizam. (Ekscentrično

bi bilo sedeti na klupi i lagano izumirati, kao što rade

naši starci.)

Samo pazite, taj engleski konformizam naročitog je kova.

Englez ne želi da se ističe, od prosečnog tipa Ostrvljanina

da se razlikuje – osim da bi bio uspešnije Škot, Velšanin ili

Irac – da osobno bude, ali neće dozvoliti da bilo ko, naročito

vlast, ovo shvati kao poziv da ga tretira kao statističku

jedinicu neodređene ljudske mase.

Pa gde je onda ta slavna engleska ekscentričnost zbog

koje, kad Engleza sretnemo, očekujemo da se ponaša mimo

svih ljudi? Može se naći jedino u anegdoti, u kojoj se preoblači

za večeru u džungli a društvo mu pravi samo gladan

tigar, pa malo sumnje ima od čega će se gozba sastojati.