Sabrana pisma iz tuđine 7 deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 7 deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

7. Anglosaksonski maniri

I kod zajednice i kod jedinke manir je način ponašanja,

ustaljena forma odnosa koja obeležava stepen civilizacije.

Ukoliko je on viši, maniri su očigledniji i presudniji za njeno

skladno funkcionisanje. A istorija poznaje i one civilizacije

koje su se na svom vrhuncu, obično pre pada, pretvorile u

tako savršene forme da u njima osim manira ničeg više i nije

bilo. Time neće da se kaže kako su varvarske zajednice bez

manira, ustaljenog odnosa među svojim pripadnicima, ali

činjenica da su ljudožderi jeli samo neprijatelje, a ne i saplemenike

– kao što biva u nekim modernim državama – nije

nikakav manir. Rasni je to instinkt održanja. Težnja svakog

plemena je da bude sve jače da bi sve više neprijatelja svarilo,

i da što više neprijatelja svari da bi bilo što jače. Međusobno

proždiranje toj se težnji protivilo i tako su suplemenici

pošteđeni. U izvesnim modernim državama, međutim, koje

su po prirodi svoje izuzetnosti autarkične, samodovoljne,

nacionalna je hrana ekskluzivno domaća i neprijatelji za

proždiranje i državno snaženje nalaze se uglavnom među

vlastitim građanima, te se smatra da je država jača ukoliko

više od svog stanovništva uspeva da svari.

Ali ostavimo se ljudožderskih i pređimo na građanske

manire. Oni odaju životne nazore, pa ćemo govoriti i o

anglosaksonskim, računajući da usput vidimo i kakvi su

naši. Danas ćemo ispitati jedan od temeljnih manira ostrvskog

života i uporediti ga s našim poluostrvskim običajima,

koje će, kao prosečan uzorak rase, zastupati naš čarter-posetilac

Živorad, ako se sećate, ekspert za irsko i, više-manje,

sva druga pitanja.

To je manir zaštite privatnosti, vašeg prava da budete

ostavljeni na miru, ali i vaše obaveze da na miru ostavljate

druge. To, između ostalog, znači da čovek u ponoć ne leži

na ulici da biste mu pravili društvo, već što mu je teško, a to

je u najvećoj meri njegova lična stvar. A prometu ako smeta

– policijska. Ni u kom slučaju vaša. Vaša je da ga ostavite na

miru. Od toga i koristi možete imati. Nikad se, naime, ne zna

zašto je neko na zemlji. Možda mu je zaista teško, a možda

i nije, nego će teško biti vama. Jer, taj vam može na rukama

izdahnuti ili vas rasporiti nožem. U oba slučaja slede nebrojene

administrativne komplikacije i beskonačna svedočenja

po sudovima. Zato je „Don’t get involved!“ sveto pravilo

kretanja ovdašnjim ulicama, pravilo „Ne mešaj se!“, na koje

se, bojim se, naš Živorad neće obazirati. Smesta će ležećem

čoveku prići, i pošto je verovatno i znalac hitne pomoći,

pokušati u život da ga povrati. Ako ga iz nespretnosti ne

ubije – ili ovaj njega – postaće mu kum. A ako je nesrećnik

umro, osećaće se obaveznim da ga isprati bar do groba.

Strah od time-consuming (nečega što oduzima vreme)

i emotion-consuming (nečega što angažuje osećanja) samo

su vidovi zaštite privatnosti. Jer, svaki je društveni kontaktu

izvestan atak na privatnost. Druženje pretpostavlja izmenu

misli, a, pravo ako ćemo, kome tuđe misli trebaju. Svakome

su svoje dovoljne. U Engleskoj se ličnost brani tako što svoje

misli ne iskazuje. Osim profesionalnih političara, na koje se

gleda s mrzovoljom, niko se ne upinje da svojim mislima

promeni vaše. Kad se ne bi nadao da će vas promeniti i naterati

da mislite kao on, Živorad s vama ne bi ni razgovarao.

Živorad, taj večni reformator ljudske misli, povrh svega,

uvek je i čedno iskren. Englez vam neće reći da izgledate

očajno ni kad umirete. Živorad nije licemer i smesta će vas

pitati za kada je zakazan pogreb. Nipošto iz mizantropije, već

što želi da vas tamo isprati. I Englez će vas do groba ispratiti,

ali će se brzo povući i ostaviti vas da se u njemu sami snalazite.

Mi, međutim, često ni svoje mrtve ne ostavljamo na miru.

Ovde se o neprijatnim stvarima ne govori čak ni tokom

obeda, kontinentalnog rituala sračunatog, izgleda, jedino

na to da vam ubije svaku volju za jelom. Niko se nikome ne

ispoveda, osim policiji, i to samo ako je uhvaćen na delu. Kod

nas je ispoved najčešći oblik dijaloga. Drugi je – propoved.

U Engleskoj je i socijalizacija dobar način da čovek sačuva

svoju usamljenost. Englezi ne mare za intimne skupove, pa

makar bili i bračni. Pretpostavljaju im tzv. party, prijeme,

na kojima, doduše, stojite na jednoj nozi i do pića ne možete

doći, ali ne rizikujete da vas neko primeti i oslovi. Kod nas

je druženje jedan od oblika konvencionalnog rata. Moje su

uspomene pune tih lokalnih krvoprolića. Uželimo se prijatelja,

pri čemu su oni još i naši istomišljenici, upriličimo da

se jedne večeri nađemo i izrazgovaramo, stečeni su, dakle,

svi uslovi da se sjajno provedemo, pa to prvih sati i činimo,

a onda, mahom pred zoru, na red dođu izvesne mutne teme,

a s njima i naše poznate iskrenosti, naše čuvene otvorenosti,

oko kojih se temeljno izvređamo, da bi se s danom razišli u

uverenju da smo time postali još veći prijatelji i još dublji

istomišljenici.

U Britaniji tako nešto jednostavno nije moguće. Čak ni

tehnički nije izvodljivo. Ako se sa prijateljima viđate jednom

godišnje ili preko čestitki za Božić, naročitom poveravanju

mesta nema. A upravo je ono za vaš mir opasno. Poveravanje

je to što Živoradu daje njegovu neodoljivu snagu i dobre

razloge da se suvereno u vaš život meša. Zato je odbrana

privatnosti ovde samo jedan društveni manir, a kod nas

najčešće – zaštita golog života.