Thursday, July 30, 2020

Život na ledu L43 deo

Život na ledu L43 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Petak, 11. mart 1983. godine.

Ponoćna razmišljanja uz Šumana (čelo koncert A minor Op. 129)

Umetnost je neka vrsta skrivenog priznanja, skrivene ispovesti. U tom smislu roman je iskustvo u kodovima, nešto poput nedešifrovane linearne „A“ tablice, prastarog predgrčkog pisma.

Ja sam i lavirint i onaj u njemu. Duša je nalik Minotaurovom lavirintu u kome onaj kome ta duša pripada, igra sve heroje uključene u ovaj mit. Silazi u lavirint vlastite duše kao Tezeus što ga je Atena prinela na žrtvu bikolikom Minotauru.

I duboko, duboko u tom lavirintu svoje duše nalazi opet sebe, ovoga puta kao čudovište Minotaura. Nikakve koristi nemamo ni iskustvom rađanja ni iskustvom smrti. Ispod opijenosti svrhom uvek je potisnut užas da svrhe nema, da je sva svrha baš u ovoj zabludi.

Naročit osećaj koga sam uvek imao stojeći na ivici mora, dodirujući sobom dva razlučena sveta, poticao je verovatno upravo od toga što sam stajao u toj graničnoj tački.

To je tačka koju čovek može pronaći u ponoć, može pronaći između dve godine od kojih ni jedna više ne postoji, dakle na njihovim granicama, tamo gde se nova godina gubi, a stara počinje, može naći u granicama magijskog vremena na Zadušnice, 

s jednom nogom duboko u peščanoj plaži, a s drugom duboko u okeanu, na tananoj granici smrti i života, tamo gde zakoni ovih i onih dimenzija više nisu apsolutni, gde je tanka, najtanja, opna tajne, gde se ona jednom može i nazreti.

Imam samo jednu dužnost da razumem i samo jedan strah da svoje razumevanje pogrešno upotrebim. Duša je kao svemir, beskonačna u svojoj konačnosti. Svet i ja ne možemo postojati zajedno, ili postoji svet ili postojim ja. Udaljavati se od nečega fizički, ponekad znači biti mu bliži saznanjem.

Kami je u svom Dnevniku rekao da je intelektualac čovek koji ume da posmatra kako mu mozak radi.

Ja bih dodao i koji ponekad ume da spozna kad radi rđavo. U tom Dnevniku Kami takođe predlaže da se oslobodimo taštine i kukavičluka. Ali ponekad nas od kukavičluka spasava upravo taština, a od taštine samo kukavičluk.

U noćnim tišinama zatvora čuju se ponekad glasovi koji dopiru iz nas, davno izgovoreni glasovi vremena kroz koje smo prošli i ne dodirnuvši ga.

Junak jedne velške priče bio je ubeđen u svoju besmrtnost zato što mu je prorečeno da neće moći biti ubijen ni na konjskim leđima ni na nogama, ni u kući ni van kuće, ni u vodi ni na suvoj zemlji, a onda ga je žena nagovorila da se okupa i njen ljubavnik ga je ubio, dok je bio pola u kadi, pola van nje, pod nastrešnicom, ali van kuće, i s jednom nogom na leđima koze.

Ovim neću da kažem da se ne treba kupati, samo da ne treba verovati u besmrtnost.


No comments: