Život na ledu L34 deo

Život na ledu L34 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Četvrtak, 3. mart 1983. godine

A. Kestler The Bricks to Babel. (Nastavak citata i komentara IV deo.)

Povodom pisanja na stranom, engleskom jeziku, jer do tada je Kestler, koji je mađarski Jevrejin, pisao na nemačkom, on zapaža jednu interesantnu pojavu.

„(...) Kad počinjete da pišete i mislite na novom jeziku, vi morate da izmišljate za sebe nove umetničke slike i metafore i obično mislite da su one jako originalne, a ne shvatate da su one samo klišeji. (...)“

Ovo ne važi samo za pisanje na nekom tuđem jeziku, to važi i za pisanje na vlastitom jeziku. Meni se više puta dogodilo da pronađem, da zapravo mislim da sam pronašao neku originalnu metaforu, neku originalnu umetničku sliku, a da kasnije u nekoj knjizi pročitam da je ona već nađena i vrlo dobro upotrebljena. 

Još jedno intresantno zapažanje koje sa Kestlerom delim i koje je u stvari u praksi mnogo važnije nego što obično mislimo. On kaže, ja interpretiram, to nije apsolutan prevod,

„(...) Da,“ pri tome svakako misli na ljude koji su došli iz totalitarnog Istoka na delimično demokratski Zapad, „da su permanentni odnosi sa policajcima i totalitarnim birokratama morali ostaviti neki trag na ljudima. Stvara se jedna preosetljivost koja reaguje na najmanji trag agresije u slučajnim susretima preko dana, onako kao što Gajgerov brojač registrira radioaktivnost u vazduhu. 

Raspoloženje jednoga dana odlučuje se grubošću taksi šofera, osmehom saobraćajca, kelnera, telefonskog operatera, čoveka na benzinskoj pumpi, devojke u radnji. Čovek živi potopljen u tu anonimnu masu kao u jedan tečni medijum kroz koji prolazi, a da nije njega svestan. 

Međutim temperatura njegova neprestano utiče na naše stanje, na naše poglede. U tom pogledu,“ kaže Artur, „ja sam našao da je ljudska klima u Engleskoj naročito pogodna, neka vrsta Davosa, za večno oštećene veterane totalitarnog doba. Njena atmosfera sadrži manje semena agresije i brutalnosti po kubičnoj stopi pretovarenog autobusa, krčme, nekog reda, ili ulice, nego ijedna,“ kaže, „zemlja u kojoj sam živeo. (...)“

Ja se potpuno slažem sa ovom Kestlerovom konstatacijom uz primedbu da je od trenutka kada je ovo pisano do sada prošlo dosta godina i da ova ljudska klima - human climate - o kojoj govori Kestler nažalost više nije sasvim ovakva, premda se još uvek može kazati da je bolja nego u nekim drugim, gotovo u svim zemljama.

 Kestler, međutim, daje još dva po meni veoma tačna zapažanja koja karakterišu i danas Engleze na nepromenljiv način. On kaže:

„(...) Većina dobromislećih građana u ovoj zemlji veruje i nada se da zatvori i streljački vodovi, zatim gasne komore i sibirski ropski logori, jednostavno se ne događaju običnim ljudima, ukoliko oni namerno ne idu za nekim neprilikama. (...)“

Da ja dodam, ako vi na primer kažete jednom običnom Englezu da ste bili u zatvoru, a kad vas on pita zašto, da mu kažete da vi sami ne znate, da savršeno neki razlog nije postojao, tek tako, bili ste negde, zatvorili su vas, on vam jednostavno neće verovati. Nema logike u tome da se nevin čovek zatvara.

 Pre svega ni praksa engleska to ne dopušta, pa prema tome ni mozak engleski ne dopušta da bi se moglo ljudsko biće zatvoriti bez nekog razloga i on će uvek pomisliti da razlog neki ipak postoji, i da ste vi ipak nešto uradili zbog čega ste zatvoreni. 

Ako kojim slučajem, koji je redak, da ne kažem nemoguć, ipak tom običnom Englezu uspete dokazati da vi savršeno ništa niste uradili, onda će on možda da vas najzad razume, ali tako što će sebi kazati, naravno u toj zemlji je to moguće, moguće je ono što u Engleskoj nije moguće.

 Ti stranci su veoma čudni, imaju neki tako naopak način gledanja na stvari. On će tada uvek pomisliti da problem nije u ideologiji koja je stvorila režim koji dopušta da se nevini ljudi šalju u logore i zatvore, nego da je stvar same zemlje, samog naroda, same podloge na koju je ta ideologija nakalemljena. 

I da bi ta ista ideologija, bez obzira koliko strašna izgleda u drugoj zemlji, u engleskoj praksi bila sasvim drukčija, zahvaljujući tome što su Englezi drukčiji. Ukratko, čak i da bi najgori staljinizam, najgora verzija jednog praktičnog komunizma u Engleskoj bila podnošljiva, ne zato što je sam staljinizam po sebi moguć kao podnošljiv, nego što su Englezi podnošljivi. 

Ovde zapravo, kako Englezi gledaju sve ono što je nepodnošljivo na drugom mestu, postaje podnošljivo zahvaljujući njima. Ponekad čovek dobije pakosnu želju da ih podseti na Kromvela. U Kromvelovo vreme Englezi su takođe bili Englezi, a stvari i nisu bile ništa bolje od onoga što se dešavalo u revolucijama širom sveta.

Na nekoliko strana od 224. pa do 226. razvija, pod naslovom „Iskušenja romansijera“, Kestler jednu vrlo interesantnu metaforu. On započinje anegdotom o Turgenjevu, koji je mogao da piše samo tako što je noge držao u lavoru tople vode, a bio okrenut prozoru koji je bio otvoren. 

Njegova pozicija je u stvari simbolizovala poziciju romansijera u svetu gde je topla voda stajala za inspiraciju, za kreativnu snagu, bez obzira kako je mi nazvali, a otvoren prozor je predstavljao svet napolju, jedan sirovi materijal koji je služio umetničkoj kreaciji. Novelista može prema toj situaciji da ima tri odnosa. 

On može da zato da bi imao punu koncentraciju da se potpuno zatvori u svoju imaginaciju, to znači da zatvori prozor i na njega navuče zavese. On može da se nagne na taj prozor i da čak i učestvuje u životu ulice. U oba slučaja on je umanjen za izvesnu vrednost. 

U slučaju zatvaranja sobe i odstranjenja spoljnoga sveta, njegova imaginacija uskoro će se osušiti, jer imaginaciju ne može da greje isključivo imaginacija, ona mora biti zasnovana na izvesnim iskustvima koja se stalno obnavljaju, a ona pripadaju spoljnjem svetu ne samo našem unutrašnjem doživljavanju. 

U drugom slučaju jedna distanca bi se izgubila, i čovek, odnosno romansijer postao bi učesnik, a ne opisivač i istraživač događaja.

Postoji i treća kompromisna varijanta u kojoj pisac zatvara prozor, navlači zavese, ali buši jednu rupu u toj zavesi, tako da određenu stvar može da vidi, da ima izvestan odnos prema stvarnosti. On otada hrani svoju imaginaciju samo onim što se nalazi u okviru te rupe. 

Potpuno je prirodno da njegovi proizvodi biće tada lišeni perspektive, jer on će možda videti jednu scenu, ali neće videti ono što vide junaci te scene. A to što vide junaci te scene to i te kako utiče na njihov život i njihova mišljenja. 

On može videti jednu devojku u toj rupi u zavesi, jednu devojku kako bere ruže, on može videti sve šta ta devojka radi, ali ne može  videti da ona istovremeno gleda u neke fabričke dimnjake i da povodom tih fabričkih dimnjaka nešto misli. 

Ova metafora je izvanredna zbog toga što pokazuje zaista realnu poziciju u kojoj se nalazi pisac koji ograničava svoj dodir sa stvarnošću samo na one elemente za koje unapred zna da su mu potrebni radi hrane njegove imaginacije.

„(...) Savršena novela,“ kaže Kestler na 226. strani, „pretpostavlja da autor ima apsolutno znanje o osnovnim događajima svoga vremena. To znanje nije za aktuelnu upotrebu, jer tada bi se proizvela enciklopedija, a ne roman, ali ona je potrebna zbog implikacija i služi kao katalistički agent, kao što pljuvačka služi procesu varenja. (...)“

Neophodno je potrebno, dakle, ja se tu slažem sa Kestlerom, biti upoznat sa što više fakata stvarnog života svoga vremena, da bi imaginacija u stvari uspela da svojim kreativnim sposobnostima stvori pravu literarnu interpretaciju tih fakata, jer bez toga ona ostaje bez svoje hrane, postaje bleda, a zatim nestaje u nebulozama lične filosofije i ličnih emocija.