Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
4. Tip nevinih i krivih koji su se ogrešili o moralne norme zatvorske civilizacije
Robijaški Zli dusi, Griža zločinaca, Nada političkih krivaca, Vera Apstinenata po savesti, Tuge nevinih i Besovi krivih, i Žudnja, Žudnja za slobodom kod svih, to je sablasna fratrija tamničkog života. Danju, povlači se ona pred svetlošću, bukom zatvorskih radionica, trupkanjem zatvoreničkih cokula u mrtvoj šetnji, pred drekom čuvara i trkom redara, ostavljajući seni svog bestelesnog prisustva samo po zidovima samica i dušama osamljenih kažnjenika.
Noć je njihovo vreme.
Najpre će u drvenom čabru, na obravnicama i ramenima redara, uneti večeru, ako je ima – nedeljom je nikad neće biti – pa će se ljudi posvetiti jelu, u tišini, svečanijoj i dubljoj ukoliko je glad veća, jer čovek što duže mora osećati retke i prazne zalogaje, što laganije ih žvakati da iz njih iscedi i najzaostaliji trag ukusa, poslednji miris zemaljskih hrana; potom će ući dežuran ključar zgrade,
ispred osuđeničkog stroja u stavu mirno primiti raport od sobnog starešine i prebrojati njene stanovnike, ako se broj ne slaže i po nekoliko puta, pa će, bez pozdrava, izaći, zaključavajući vrata debelim gvozdenim ključem koji će škripati kao zarđali sindžir; ubrzo će se upaliti svetlo retkih, slabih, mutnih sijalica da označi početak predvečerja, najlepših trenutaka robijaškog dana; ljudi će se razgaliti, odajući se čavrljanju, igrama i smehu.
Za poznavaoca, međutim, biće to tek lucida intervala tamničkog Vremena, sličnog poslednjem oživljavanju samrtnika pred poslednju moru.
Jer posle najlepšeg trenutka dana, kada se svetla pogase, a tišina mraka obuzme sobu, i svako ostane sam sa sobom, počinje najgore robijaško Vreme.
Vraćaju se robijaški Zli dusi, odmorni i gladni.
Griža se vraća zločincu, Nada političkom krivcu, Vera osuđenom verniku, Tuge nevinima, Besovi krivima – a svejedno je i kada je obrnuto – i Žudnja, Žudnja za slobodom svima.
Ne mislite da je zločincu s njegovom Savešću teže nego političkom krivcu s njegovom Nadom. Savest prvog muči jednako nemilosrdno kao i Nada drugog. Tamo gde, na jednom drvenom krevetu, u smradu nepretresene slame i među stenicama, Savest pritiskuje, pa se jedan osuđenik pod njom uvija, na susednom, prašnjavom i steničavom takođe, Nada popušta, pa se drugi pod njenim odsustvom povija.
Umesto Vere, evo ove večeri verniku Sumnja. Ponekad stižu zajedno, pa se smenjuju, a u tom skoro sporazumnom zamenjivanju, mučne su, o kako tegobne obe, jer jedna drugu potkopavaju, jedna se drugoj rugaju, jedna drugoj konačni trijumf ne dopuštaju.
Ta noć, lušatijsko doba robijaških Zlih demona, puna je muklih šumova – stenjanja, cviljenja, jauka, prigušenih krikova, mrmora, šuštanja pokrivača i škripe drvenih ležaja. Svako se hrve sa Demonom svojim, kao Jakov s Anđelom na brdu Fanuil. S prvim jutarnjim trianglom, tamnica, Dom Zlih Duhova se budi, a oni, Duhovi, skoro vidljivi od vaše krvi, na treći krik crnog petla nestaju, ne žaleći ni ako nisu siti, a nikad nisu.
Znaju da pred sobom imaju sve vaše robijaške godine, od prvog do poslednjeg dana.
No comments:
Post a Comment