Tuesday, April 26, 2016

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLXVIII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLXVIII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Pomilovanje, pomračenje ili vreme strepnje 

No, vratimo se iz istorije meni. U mom je odlučnom stavu, priznajem, bilo i malo hipokrizije. Znao sam da moji roditelji pišu molbe, a ništa nisam preduzimao da ih u tome sprečim, što bih morao, da mi je odlučnost bila iskrena. Nisam ih sprečavao, izgovarajući se providnim objašnjenjem da su molbe lekovite za njihovo duševno stanje.

Kao da se pišu zbog njih, ne zbog mene. I kao da je mom ocu, ponosnom čoveku, i Crnogorcu, hronično ponižavanje pred ravnodušnim faktorima jedne neprijateljske vlasti bilo lako. Verovatno sam onda tako i mislio, osećajući se potpuno neutralan i nevin u celoj stvari. Prilikom poseta, doduše, obaveštavan o njihovim naporima i nadama, u kojima je otac prednjačio u poređenju sa sumnjičavom majkom, izražavao sam opreznu – da ih ne povredim! – sumnju u oportunitet tog moljakanja.

Dovoljno jaku da me u vlastitim očima kao saučesnika rehabilituje, ali preslabu da ih u pisanju zaustavi. Ona se više odnosila na mogućnost uspeha nego na smisao samog postupka. Videći da sam za pomilovanje nezainteresovan, roditelji su naivno pomislili da me ni njihovi napori u tom smeru ne zanimaju, pa su postepeno prestali da me o njima izveštavaju. Bilo mi je krivo, ali mi ponos nije dopuštao da se raspitujem. Tako sam se, po običaju, još jednom prekombinovao. mayyourvoicebeheard
U jednoj sam stvari, međutim, bio iskren. Svoj izlazak nikad nisam zamišljao pre izlaska mojih drugova. Tome u mojim pismima kući ima dokaza. Što sam pušten malo pre predsednika organizacije S. J. i Đ. M., osuđenog na osamnaest godina, za to ne snosim krivicu. Pa ipak, nikad nisam prišao Aleksandru Rankoviću, koga sam viđao u „Metropolu”, i zahvalio mu. Nije mi se dalo. Sada se kajem. Jer, tim gestom, ja mu ne bih podario opštu indulgenciju za sve zlo što ga je počinio, koja i nije u mojim rukama. Ja bih samo svoj dug odužio.


Posle povratka pronašao sam nekoliko kopija tih roditeljskih molbi. Nijedna nije individualna, ne tiče se, naime, nijednog od nas pojedinačno. Uvek obuhvata sve pripadnike osuđenog Sdoja. Obično ih je pisao moj otac („Vi to, gospodine Pekiću, najbolje umete”), a potpisivale majke, ili, u ime svih, moja („To će, gospođo Pekić, biti najpametnije”). Valjda se mislilo da će to nadležne tronuti.

Ti su nadležni, međutim, imali iza sebe jednu krvavu revoluciju, u kojoj se nisu osetili nadležnim u spasavanju ni vlastite nedužne braće, a kamoli što su vremena imali da blagonaklono misle na „osvedočene neprijatelje ustavnog i državnog uređenja FNRJ”. Ipak se pretpostavljalo da su i oni morali biti nekakvi roditelji, pa se ta osnovana pretpostavka u podnesku predsedniku ondašnje Savezne skupštine Milovanu Đilasu otvoreno iznosi na videlo rečenicom: „Gospodine predsedniče, i vi ste roditelj...” 

Milovan je Đilas, u međuvremenu, kako saznajem iz njegovih kratkih uspomena na dugu robiju, ležao prebijen na istoj mansardi Obilićevog venca gde su 1949. mene prebijali, ali ne u mojoj Udbi za Beograd, nego, 1933, kada sam ja imao tri godine, u Specijalnoj policiji „kod Vujkovića, šefa Četvrtog (antikomunističkog) odseka Uprave grada Beograda”.( Milovan Đilas, Tamnica i ideja, Naša reč, London 1984, str. 8.)

No comments: