Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLX deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLX deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Prijateljsko ubeđivanje i kraljičin gambit zatvorske udbe 

– Oni s njima rade stvari koje s tobom nisu radili.
– Do njih im je stalo, do mene nije.
Oprostili smo se a da razgovor nismo završili. Neko je naišao i mi smo se razišli.
Nakon dva dana dobio sam poruku gde da ga čekam.

– Stvari se komplikuju.
– Očekivao sam – rekoh podozrivo.
– Došli smo do Udbinog spiska. Na njemu se nalaze i ljudi naše unutrašnje uprave.
– Zna li Udba za to?
– Ne, ali će saznati.
– Kako?

– Mučiće ih.
– To se, valjda, više ne radi.
– Ne, ako se ne mora.
– Ti si rekao da su to sve provereni ljudi.
– Nema proverenih ljudi. Postoje samo ljudi za koje se ne zna.
– Je li to tvoje iskustvo? – upitao sam pakosno.
– A kakvo je tvoje?

Pre toga smo bili dobri prijatelji. Delili isto političko uverenje, socijalno poreklo, skoro istu biografiju. Sve je to odjednom nestalo. Međusobno smo se optužili za slabo držanje pod istragom i, u neku ruku ga, zaobilazno, priznali.

– Nije reč o tome da se oni neće držati. Koliko mogu, u svakom slučaju.
– A kad više ne mogu?
– Progovoriće. Ćutao sam.
– A znaš li šta to znači?
– Ne! – obrecnuo sam se. Nisam mario za pritiske pa ma dolazili s prijateljske strane.
– Pogađaj!

– Pretpostavljam da ih mogu suditi za konspiraciju.
– Ne samo njih. Svi ćemo biti suđeni. A znaš li šta to znači?
To sam znao.
Obavestio sam o razgovoru lekara. Bio je potišten.
– Ako to učinimo, kompromitovaćemo celu operaciju. Pravo je čudo što smo i do sada izdržali. A izdržali smo što smo se tim poslednjim sredstvom umereno služili. Dovodili smo ljude u bolnicu da se okrepe, zato što robija zamara, a ne da ih sačuvamo od policije zato što su se i ovde igrali politike!

– Drugi način da se ljudi spasu ne postoji – rekao sam.
– Bolesnike u izolaciju ne mogu slati.
– Mogu poslati nas – rekao je doktor J.
– To mogu – priznao sam.


– Ali to se, izgleda, nikoga ne tiče.
– Bogami, tiče.
– Koga?
– Mene – rekao je lekar.
– A trebalo bi i tebe.
Kiselo sam se nasmejao.
– Zašto mene? Ja nisam lekar. Ja ne vršim preglede. Ne određujem ko će, a ko neće u bolnicu. Ja samo njihova imena zapisujem u knjigu.