Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Prijateljsko ubeđivanje i kraljičin gambit zatvorske udbe
Ali pre nego što se to obistinilo, moram ispričati priču o svom guruu. Odmah pošto sam postao administrator bolnice i stekao neku moć, postigao sam kod lekara da ga primi u bolnicu. Guru se opirao. Smatrao je to vrstom isticanja, protivnom njegovom načelu „nevidljivosti”. I lekar se najpre opirao. Imali smo malo mesta, a mnogo bolesnika i zdravih „političkih prijatelja”.
Guru je bio kriminalac. Najzad je popustio. I nije se pokajao. Guru je postao duhovni žrec bolnice. Svake večeri kad se zgrada zaključa a svetla pogase, obilazio je sobe i pričao priče sa svojih dalekih putovanja. Život mu je bio pun, ni za čim nije morao žaliti. Davao je i savete. Delovao je umirujuće na pacijente. Lekar mu je bio zahvalan.
Na njegovoj je krevetskoj listi, u rubrici bolesti, stajalo veliko C. Pitao sam lekara šta slovo znači. –
Corruption – rekao je, smejući se i misleći na moju intervenciju. – Korupciju.
Kada je trebalo zdrave otpuštati, borio sam se i za njega izborio. Nisam mu o tome govorio, niko u bolnici nije znao šta se sprema, ali je on to osetio. Jedne večeri zamolio me je da s lekarem govorim o njegovom otpuštanju. Pokušao sam da ga odgovorim. Bio je uporan. I vrlo uznemiren.
– Dobro bi bilo da i ti odeš.
– Zašto?
– Ovde će se nešto desiti.
– Šta?
– Ne znam, nešto hoće.
Saopštio sam lekaru guruovu želju. Bilo mu je žao što ga gubi, ali se nije protivio, iako nije shvatao razloge.
– Možda se plaši da se ne otkrije da je zdrav.
– Toga se ne mora plašiti.
– Kako ne mora?
– Zato što nije.
– Šta ima?
– Carcinom. Rak. Bio sam zaprepašćen, pogođen.
– Zašto mi niste rekli?
– Video sam koliko ti je do njega stalo.
– A on, zna li?
– Ja mu nisam kazao, a da li zna, to ti ne umem reći.
– Pretpostavljam da ne zna, inače ne bi tražio da ode. Koliko još ima?
– Mesec-dva dana.
Kasnije sam se uverio da je znao za rak, od kojeg, uostalom, neće umreti, ali to je druga priča.
Trećeg dana od završetka prijema novih u bolnicu, počelo je preseljenje političkih zatvorenika u samice Bele kuće. Zavod je bio u stanju živčane prenapetosti. U međuvremenu su i mnoge dobre strane ove robijašnice nestajale i zamenjivane strožim režimom mitrovačkog modela, pa je pogoršanje rađalo nervozu i zlu volju prema bivšim mitrovčanima, za koje se, ne bez razloga, verovalo da su promenu izazvali.
Četvrtog dana uleteo je u bolnicu pomoćnik upravnika, major Udbe. Bolesnik, dežuran na prozoru prema upravi, dao je znak za uzbunu. Sve su zabranjene radnje prestale, a zabranjeni predmeti sklonjeni u skrovišta. Bolesnici su se vratili krevetima, nastojeći da izgledaju kao samrtnici. Lekar i ja smo izašli da ga dočekamo. Bojim se da smo kao samrtnici i sami izgledali.
No comments:
Post a Comment