Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Rani dani ili inicijacija
Prolegomena za jednu sumornu ispovest
Jedna od najpresudnijih, analitičkom oku najpristupačnijih komponenata razvijene civilizacije jeste moralni kodeks po kome ona živi, dugotrajnim odgojem na istom učenju, iskustvu i osećanju, zbir ustaljenih normi po čijoj se unutrašnjoj komandi refleksivno luči zlo od dobra, dopušteno od zabranjenog, poželjno od nepoželjnog, svrsishodno od izlišnog.
Potrebno je da takav kodeks bude univerzalan, pošto je već postao konstitutivan, pa da kao primaran uslov učestvuje u određivanju nekog antropološkog nivoa humaniteta kao posebne civilizacije. U protivnom, ma koliko obavezujući, on će obeležavati samo pojedine moralne ezoterične enklave i supkulture, kao što danas izdvaja pank ili hipi komune od matičnih tokova građanske civilizacije.
Nestajanje antičke s evropskog tla i njena zamena hrišćanskim konceptom manje je vidljivo u temeljnim izmenama načina fizičke egzistencije i tehnoloških uslova života, a više u shvatanju boga, poslednje svrhe bivstvovanja, i moralnom ponašanju.
Helen se od savremenog čoveka razlikuje, pre svega, predstavom o svetu i svojim mestom u njemu. Tip, oblik, sadržaj tabua uvek je bio krunski antropološki činilac u definisanju prirode neke civilizacije, koja je, sa svoje strane, kako Spengler veli, „neizbežna sudbina jedne kulture”.
„Svaka kultura ima svoju sopstvenu civilizaciju. I prvi put se ovde ove reči, koje su do sada imale da označavaju neodređenu razliku etičke vrste, shvataju u periodičkom smislu, kao izrazi za jedno strogo i nužno organsko sledovanje. Civilizacija je neizbežna sudbina jedne kulture. Tu je postignut vrhunac s kojeg postaju rešljiva poslednja i najteža pitanja istorijske morfologije. Civilizacije su krajnja i najveštačkija stanja za koja je sposobna jedna viša vrsta ljudi.
Ona su završetak; ona dolaze posle postajanja kao ono što je postalo, posle života kao smrt, posle razvoja kao nepomičnost, posle sela i duševnog detinjstva, kako to prikazuju dorika i gotika, kao duhovna starost i kameni veliki grad koji okamenjuje sve. Ona su neopozivi kraj, ali se ona moraju postići, uvek i redovno, jednom najintimnijom nužnošću.” (O. Špengler, Propast Zapada, I knjiga, Kosmos, Beograd 1936, str. 70–71)
Karakter ljudožderske, recimo, u jednakoj meri određuje dozvola dijete bazirane na ljudskom mesu, u kojoj biljožderske forme propisuje njena zabrana, ali samo dotle dok je ona moralnog, a ne tek higijenskog porekla, kao što je to Mojsijevo tabuisanje krvi u Levitskim knjigama. „Svaki koji bi jeo kakovu krv, neka se istrijebi iz naroda svojega.” (Sveto pismo, Treća knjiga Mojsijeva, gl. 7, 27)
Dokazati da zatvor predstavlja naročitu civilizaciju u prvom redu znači:
Definisati moralni kodeks koji vlada ponašanjem zatvorenika, njenih pripadnika.
Dokazati da se on razlikuje od moralnog kodeksa koji upravlja ponašanjem slobodnog građanina.
Analizirajmo epizodu „Izuzetak pred vratima” koja nas je u temu uvela. To će biti dovoljno da se vidi tip morala koji u zatvoru preovlađuje i predodređuje ljudsku egzistenciju. Znajući da ću biti izložen provokacijama konfidenata uprave, a s ciljem ne samo da ih izbegnem već da ih u pravcu poboljšanja svog robijaškog statusa iskoristim, pribegao sam lažima.
Rđava procena – čovek je, naime, uistinu bio konfident, ali četnički – umesto i u bolji status, uvela me je u ciglanu, od koje sam se sačuvao pre intervencijom spolja nego vlastitim naporom. Da nesporazum s unutrašnjom upravom kaznionice nije ispravljen, po svoj bih prilici u ciglani ostavio kosti. Ili bih, odbijajući prisilan rad, kosti ostavio u izolaciji, što bi činilo malu razliku, osim s gledišta samopoštovanja, a možda i moje biografije.
No, bez obzira na to što je u ovom slučaju pogrešno korišćena – bolje bih prošao da sam u pogledu vrednosti socijalizma bio malo uzdržaniji – u načelu, kao način odbrane, laž je dobro izabrana.
Ali ta laž je sadržana i u motivima, u ponašanju mladog četnika na vratima moje samice. Došao je da me u ime zatvorske unutrašnje uprave, tada u rukama pripadnika pokreta D. M., ispita, iskuša i svrsta. Klasifikacijom osuđenika nije se bavila jedino zatvorska Udba, razvrstavajući ih u grupe i podgrupe, srazmerno njihovoj spremnosti na revidiranje prošlosti i saradnju s vlastima.
Bio je to hroničan posao i unutrašnje uprave. Trebalo je znati gde koga, na kakav posao, rasporediti, gde će ko zajedničkom antikomunističkom frontu bolje koristiti, koga i zašto valja poštedeti, a koga, opet, i zašto pritisnuti. Samo su njeni dosijei bili nevidljivi.
U tim ranim danima, kada su prve socijalističke robijašnice naseljene političkim zatvorenicima, uglavnom pobeđenim učesnicima građanskog rata i stvarnim ili izmišljenim kolaboraterima, a kriminalaca je srazmerno malo, neuporedivo teže posledice po vaš život sledile su iz rđavog rejtinga u očima unutrašnje uprave nego ako ste nisko klasifikovani u registru zvanične.
Činjenica da sam osuđen kao aktivan protivnik Novog poretka bila je dovoljna za osudu na petnaest godina od „narodne vlasti”, ali nije bila dovoljna za prijem među „narodne neprijatelje”, o poštovanju i divljenju da ne govorimo. Ni da mi obezbedi naklonost mitrovačkih starosedelaca, u većini konzervativnih desničara. Bilo je potrebno i misliti što i oni. Da bi se ustanovilo šta mislim i mladić je pribegao lažima.
No comments:
Post a Comment