Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
MALA ENCIKLOPEDIJA TAMNOVANJA DOBA RAZUMA
Najraniji oblik kolektivne izolacije krivaca u modernom vremenu jeste prisilno transportovanje u kaznene prekomorske kolonije, gde će većina preživelih zatočenje zauvek ostati, dajući danas bogatim, uglednim kontinentima s one strane velikih okeana mutno eugeničko poreklo. Bio je to, zapravo, uprkos divotnom Habeas Corpusu, vid prinudne kolonizacije teritorija koje, na spontan način, zdrava pamet nikad ne bi naselila.
S druge strane, to je do izvesne mere snižavalo domaće socijalne tenzije, dinamizirane industrijskom revolucijom i pauperizacijom gradskog stanovništva. Sve do XIX veka Engleska je domaće kažnjenike („izuzetke” od Habeas Corpusa) prevozila u Severnu Ameriku i Australiju.
(Od Rata za nezavisnost Amerika odbija da ih prima, a Australija od 1857.) Francuska je u te svrhe koristila Novu Caledoniju u Africi i Guianu u Južnoj Americi. Imperijalna i boljševička Rusija – Sibir. Jedan od poslednjih ostataka takvog „distantnog sistema” bio je naš Goli otok.
U međuvremenu, zatvori, apsane i kazamati dugo se koriste isključivo kao tranzitne izolacije gde kriminalci čekaju na suđenje. Tek tokom XVIII veka Evropa dobija prve tamnice u kojima se kazna zatočenja izdržava. Još davne 1711, trogodišnji je zatvor maksimum koji vas je čekao, a u SAD, danas, on je – višestruka doživotna robija! Povrh svega, zvanična pravila grofovijskih zatvora u Engleskoj određivala su 1731. da:
1. Zatvorenik može sam da bira krčmu iz koje želi da mu služe pivo.
2. Ako ga od tamničara kupuje, mora ono biti prodavano u zapečaćenim ćupovima.
Posle toga zabrana da u zatvoru držite pse i gajite golubove nije izgledala tako nečovečna.
U dugoj i slavnoj povesti ljudskog zatočenja najpoznatije robijašnice su prethodnice savremenih kazamata – Ghent House of Correction. Vidi se da su eufemizmi i onda bili u modi. Izraz „Kuća za popravku” – sinonim za današnji kazneno-popravni dom – trebalo je da prosvećenu viktorijansku publiku, udobno smeštenu u prvom luksuznom vagonu industrijske revolucije, uveri u svrhu zadnjeg marvenog furgona, koja se u tom mimikričnom zatvoru malo ili nimalo osećala.
Ako je proletarijat XX veka u bogatim buržujima našao potrebne narodne neprijatelje i „kočnice opšteg napretka”, od čije će likvidacije živeti njegovo osećanje za pravičnost, buržoazija ih je vek ranije našla u zakonskoj likvidaciji sirotinje (ne i siromaštva), „klipa u točkovima” građanskog progresa.
Pojam kriminala proširen je da obuhvati i one koji ništa zlo nisu uradili, osim što, usled starosti, bolesti, nemoći, nesposobnosti, nesrećnog sticaja okolnosti ili prinudne nezaposlenosti, ni ništa dobro nisu kadri da čine. Za to se 1834. postarao Amandman Zakona o sirotinji, koji se smatra „fundamentalnim dokumentom viktorijanstva”, varijante građanske doktrine koju danas tako uspešno restauriše nov britanski konzervativizam.
Njegov je cilj da gradove, pre svega, oslobodi svih onih koji „ne stoje na svojim nogama”, ne slede, dakle, tekuće viktorijanske ideale. Takvi „besprizorni” slati su u House of Correction i zapošljavani u zavodskim radionicama. Život u njima malo se razlikovao od života u kasnijim regularnim tamnicama Imperije. Muževi od žena, a ove od dece, rigorozno su separirani, čime se, usput, smanjivao pauperski natalitet.
Pa ako se, pri dijetalnom obedu, i nađu za istim zavodskim stolom, zabranjeno im je bilo da komuniciraju, jer se jesti moralo u tišini. U posetu su smeli primati jedino najbliže rođake, uvek u prisustvu nadzorne službe. Spavali su u zajedničkim, prenatrpanim, nehigijenskim prostorijama – pa ipak, udobnije nego mi 1949. – podeljeni jedino po kriterijumu pola i starosti.
Za mušku sirotinju najpodesniji je rad bio tucanje kamena ili okretanje ručnih mlinova. Disciplinske kazne uključivale su šibanje i dijetu. Batinanje je bolelo. Dijeta je manje pogađala. Na zatvorskoj ste dijeti već bili. Hoćete li dobiti splačinu ili je nećete dobiti, u stomaku nije predstavljalo nepremostivu razliku. S druge strane, kratke vas batine nisu ubijale; duga dijeta, redovna i kaznena, jeste.
Od ovakvih Domova do Tamnica samo je korak. Čak ni ime nije moralo da se menja. Nemogući uslovi za život, što ih je John Howard, bivši glavni šerif Bedforshirea i autor revolucionarne penološke knjige The State of the Prisons in England and Wels opisao, kao rezultat višegodišnjeg putovanja kroz britanski i evropski kazneni sistem, izazvao je Javnu intervenciju najobrazovanijih duhova doba – Montesquiea, Voltairea, Thomasa Paina, Diderota, Adama Smitha, Benthama, pa najzad doveo do reformisanja tamnica.
No comments:
Post a Comment