Dnevnik Borislava Pekića 14. april 1955.

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

14. april 1955. 

Zadatak je ciljeve učiniti ozbiljnim pa ipak „mladalačkim“ u kirkegorovskom smislu. Ideal je po sebi svrha koja ujedinjuje inteligenciju i strast, večitu mladost volje sa tajnom. A to znači oplođavanje dve tajne u kome egzistencija saznaje svoje biće neposredno. Ono što mislima daje lepotu nije istina koju sadrže nego elan koji ih sadrži.
x
 Danas, sutra, za deset godina ja hoću. Ona to mora da zna.
 
x
Moje je stanovište: naoružana agresija! Branim li se, ja sam otisak udaraca, predmet elana. Neutralan, ja sam elan, dakle ništa. Napadam li, mi se obrazujemo međusobno. Ja pokrećem biće koje će oblikovati drugu egzistenciju. Samostvaranje je žrtva egzistencije koja jeste, radi one koja postaje. Oblici ne mogu biti koristoljubivi jer nemaju šta da dobiju menjanjem. Čista promena je jedino u biću.


To dokazuje da Boga nema, ali ne i da ga neće biti. Teleološka sloboda je sredstvo, a ne cilj. Apsurd je srž tog sredstva i što je on veći ono je efikasnije. Zato je pravi podvig u uništenju oblika, a ne u njihovom menjanju. Najopasniji trenuci za egzistenciju su trenuci mira. Zato što mir nije stagnacija nego propadanje, vlaćanje, razaranje bića. Posle rezignacije, mi smo manji za jedno učestvovanje.

Ali to ne znači samo da nismo postali ono što smo propustili, nego da smo i prestali da budemo ono što nismo propustili. Nevolja čoveka koji dopušta da bude ubijen nije u tome što je propustio da bude ubica, nego u tome što je prestao da bude neubica.

Ja sam ono što hoću da sam, ali mogu da budem ono što neću da sam, ako neću da budem ono što sam. Simbol apsurda je krug. Ali čovek vidi od njega samo lučnu liniju te mu se čini da ona ima smisao i kao oblik. Da ona ide odande gde počinje i da vodi tamo gde se završava. Pošto apsurd smatramo bolnim za pamet isto koliko i za osećanja, mi smanjujemo liniju da bi je sprečili u obrazovanju kruga, koji je naznačen iako još ne opisan.

Mi osećamo strah pred krugovima. Mi večnost zamišljamo kao krug. Mi smrt osećamo kao krug. Za nas je ropstvo krug i zato filosofski nastrojeni projektanti zatvorskih samica projektuju ove u obliku kruga kome se pridaje moć da ubija. Krug je simbol mira. I Boga. Apsurda uopšte. Krug je besmislena vizija egzistencije. Mi ubijamo da se krug ne bi zatvorio, i volimo da toga ne bude, i lažemo protiv kruga, i stvaramo načela u ime otpora krugu, i gasne komore protiv njega.

I očajavamo, molimo, puzimo, besnimo, strepimo, obmanjujemo, mrzimo, obećavamo, laskamo da bi zaustavili krug. Osećanje apsurdnosti potiče od nedostataka apsurda, dakle kruga. Nastao, njega više nema. On umire u istom trenutku kad se rodi i vreme njegovog života, kada jeste, ne može se svesti jer ga nema iako jeste. Čemu onda spasenja? Zatvorimo krugove! Budimo legionari apsurda da bi ga pobedili. I njegove sluge da bi mu zagospodarili.