Tuesday, June 11, 2013

Dnevnik Borislava Pekića I deo

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

I deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

18. februar 1955. 

Poreklo siromaštva naše savremene književnosti ne treba tražiti u nedostatku talenta, ni rutine. Ono nije u našoj orijentalnoj lenjosti ni u uzoropoklonstvu. Ono se nalazi u disocijaciji prirode umetnosti i društvenog sistema. Trebalo bi da nestane jednog ili drugog pa da se harmonija iznova uspostavi. Kopiranje zapadne beletristike sada nije moda. To je najintimnija potreba same umetnosti, koja u preslikavanju maskira svoj rušilački instinkt.

Po nagonu destruktivna, književnost ne može da afirmira ništa osim vlastitog nagona. Ona je po po poreklu revolt a po posledicama negacija. Njeno poreklo u pobuni određuje i njenu ulogu. Ona prezire postojeće u ime nastajućeg. Kad joj se oduzme to pravo ona truli ili postaje predmet administracije. U permanentnom sukobu sa gradilačkim nadahnućem desetina generacija, ona je stvorila oko sebe lažni oreol pomagača tih inspiracija. Međutim, ona ih je možda inspirisala, ali nikad sa njim kolaborirala.

Kreativan trud državotvoraca stoji u stalnoj i normalnoj akcidenciji sa rušilačkim nagonom umetnosti. Sva reprezentativna dela književnosti propovedaju pobunu, ili navode razloge za nju, što je uostalom sasvim isto. Nijedno ne daje pristanak. To je i razlog zbog koga u totalitarnim režimima nema i ne može postojati umetnost. (Izuzev naravno državnih bajki.) genius
28. april 1955. 

Juče me je posetio (...) jedan od retkih komunista koji ostajući u okvirima partiske discipline nalazi podneblje za svoju vrlo živu i vrlo uznemirenu misao. Naravno ta misao još uvek podseća na delimično okovanog Prometeja, ali je i takav Prometej bolji od onog koji je sasvim sputan na političkom Atlasu. Pošto smo pretresli dnevnu situaciju o kojoj je on - čini mi se - govorio sa više rutine nego osećanja, sa više znanja nego samostalnosti, što je razumljivo, složili smo se u tome da su naše generacije u ljudskom smislu žalosne degradacije onog višeg osećanja koje je pokretalo naše očeve, a sa njima i život uopšte.


Mladost, danas, nije sinonim nikakvog dinamizma, ona je pre odvratno inertna bara u kojoj su sitne ambicije trenutka odnele pobedu nad trajnim ambicijama vremena. Pa iako smo obojica dolazili na taj zaključak sa različitih strana i iz različitih motiva, on u podsvesnom strahu za državotvornu ideju, a ja za čovekotvornu, bilo je upravo frapantno koliko se korelacije moglo naći u naporu za zaštitu individualizma i kolektivizma, istovremeno na istom predmetu. To možda potiče od mog shvatanja individualizma i njegovog shvatanja državotvorstva.

Polazeći od pretpostavke da je najviši izraz individualne slobode volja usmerena idealnom cilju, dakle jedna svrsishodna volja - jer bi svaka druga bila protivrečna svojoj sadržini - ja pod individualnom slobodom razumem idealno ropstvo ili bar težnju što potpunijoj zavisnosti od cilja. On pak polazeći od pretpostavke da je najviši izraz društvene slobode državna volja usmerena realnom cilju (čoveku) pod državnim ropstvom podrazumeva idealnu slobodu.

Kako obe ideje imaju i ropstvo i slobodu kao zajednički imenitelj mogućno je logičkim operacijama postaviti jednačinu koja bi pod idealnim okolnostima imala dve veličine jednake međusobno: Idealna sloboda = realno ropstvo! Idealno ropstvo = realna sloboda! Otuda potiče i identičnost naših zaključaka. (Kad pri tome čovek pomisli da bi ipak stajali sa raznih strana barikada, dolazi se do uverenja da u obojici postoji jedan suficit koji ne može biti podveden ni pod kakav znak jednakosti.)
***
Mladost je danas ćiftinska u najgorem smislu te reči. Biti malograđanin znači stavljati svoju mediokritetsku ličnost iznad svega, proglašavati sebe običnom sumom sigurnosti plus uživanja. Zar naša generacija koja suvereno pljuje idole - ali nema srčanosti, sposobnosti ni volje da ih obori i smrvi - ne podseća na ćiftu koji ne govori o novcu, misleći na njega.

Ćiftu i malograđanina koji bi pod uslovom potpune diskrecije (po mogućnosti da ni on sam ne zna šta čini) bio - ako bi ga snabdeli sa dovoljno hrabrosti i sigurnosti - darovit lopov, tiranin, krvnik ili ubica.

Brbljivost umesto delatnosti, mekuštvo umesto moći, lenjost duha i tela umesto energije, lukavstvo umesto sile, sofizam umesto istine, interes umesto časti, trenutak umesto večnosti, ropstvo umesto slobode (jer ja ne znam većeg roba od čoveka koji se nije oslobodio sebe) - to je razlika između života i trajanja.

Ako bi se tražilo najzgodnije upoređenje, ono se ne bi moglo naći u životinjskom svetu koji je sav u dinamizmu borbe (koja u skladu sa pretežno fiziološkim momentima ima i pretežno prehrambeni karakter) već možda jedino u biljnom svetu - u svetu sočne apatije, minimalnog naprezanja, cvetne rezistencije čija se sva aktivnost svodi na bolji položaj prema suncu. Pa zar to biljno prihvatanje života nije ćiftinsko? Zar biti mekušni maslačak nije gore nego biti tvrdi kamen, koji je navodno mrtav, ali pruža otpor svakoj promeni koja se protivi zakonima kojima je veran.

No comments: