Friday, June 21, 2013

Dnevnik Borislava Pekića XI deo

Život na ledu I, Službeni glasnik 2013, Copyright © Borislav Pekić 

XI deo - ODLOMCI IZ DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA 

23. oktobar 1955. godine. 


Beleške koje slede, pisane su po sećanju, imaju da nadoknade Dnevnik za mesece: novembar i decembar 1948. i januar 1949. godine, u kojima ga iz stanovitih razloga nisam mogao da vodim.

 One počimnju događajem što je u noći između 6. i 7. novembra tako meumoljivo, ali ne i neočekivano, prekinuo jedan život čijem su unutrašnjem iskustvubolno nedostajali dokazi. Sećanje u pravom smislu, dopire do 6. februara 1949. godine, kad sam se prilikom potpisivanja produžetka istrage domogao jedne olovke i mogao pomoću nje s vremena na vreme da na toaletni papir zabeležim svoje doživljaje. Revenant
Naravno ova prednost donosila je sa sobom i svoje brige, jer biti otkriven značilo je biti strogo kažnjen. Prema propisu koji je pretio represalijama, okrivljeniku je bilo zabranjeno držati i svojoj ćeliji ma koji predmet koji bi mogao da njegovu pažnju odvoji od strašnog položaja u kome se nalazio: nikakve igre, novine ili pisaljka nisu bile dozvoljene.

U tom pogledu stanovnici istražnog zatvora nisu imali nikakvu prednost nad čudnim junakom Cvajgove “Šahovske novele”. Doduše i pre ove krađe ja sam na toaletnom papiru, otrgnutim zupcem češlja, pravio izvesne zabeleške, zašta su mi služili zidovi mnogobrojnih ćelija kroz koje sam bio vođen.


Od 6. februara 1949, pa kroz mart (UDBA za grad Beograd), april (Centralna milicija – Prihvatni zatvor na Adi Ciganliji – Kazamat Sremska Mitrovica – Gradski zatvor u Zemunu – Centralna milicija), maj, jun, juli i avgust (zatvor u Beloj Crkvi u kome sam čekao da moja presuda postane izvršna), kroz sve te mesece do početka septembra, kad je moj transport krenuo za KPD Sremska Mitrovica, beležio sam bez naročitog reda i oblika svoje doživljaje i refleksije. (Gde god ih imam sačuvane, unosim ih u ova sećanja, bez ispravki onako kako su napisane.)

 Tek kada su se jednog dana u septembru gvozdena vrata zgrade koja je kao tvrđava strčala iz maglovite ravnice definitivno zatvorila za mnom i mojim prijateljima, mogao sam sebi da kažem: “Vrata dokazai koga si tražio otvorena su za tebe. Nada, koju ćeš od sada gajiti, ne bi trebalo da se odnosi na zabunu, koju si primio kao nasleđe. Ona mora da traži svoju sopstvenu zabunu. I cilj koji je izdvajanje između svih ciljeva”.

 Sa nadom je iščezao i nemir. Mogao sam ceo da se posvetim zadaći pred koju me je stavio nov položaj i moja jasna odluka da iz nje izvušem sve što on ume da mi pruži. Danas, posle više od šest godina imam prava da kažem da sam prvu zadaću sa prilično uspeha izvršio: osim izvesnih nezgoda koje se samo laiku mogu pričinjavati golemim, ja sam sa prilično uspeha podneo ono što ljudi vole da nazivaju “oduzimanjem slobode”.

Sa drugom, takoreći ličnom zadaćom stvar stoji mnogo gore. Imam neizbrisiv utisak da sam iz zatvora izneo samo jednu trajnu vrednost, koja se klinički označava kao TBC. No kako u tom blagu misam ni jedini, čak ni izdaleka osamljen, nemam ptava da bolest uvrstim u svoje lične uspehe. Životno iskustvo? Šta je to što se tako patetično zove životnim iskustvom? Tragovi udaraca i celova? Prepravljene uspomene?

Događaji bez reda i svrhe u vreći vremena? Ta ja sam na dan posle mog “oslobođenja” – neka mi se oprosti za ovaj ništavan izraz – bio okrutno izigran od čoveka koji bi prema svim pretpostavkama imao biti lišen životnog iskustva. Mene i danas prave budalom oni koje bi svaki pravi “murdeljaš” nazvao naivnim. To mi je dokazalo da iskustvo stečeno u zatvoru, ukoliko ne iščezne u zaboravu, može biti korisno jedino u njemu, naime ako se čovek opet nađe između četiri zida.

 Obrazovanje? Devedeset odsto zatvorenika nema vremena za čitanje. – Ja ću već objasniti tu protivrečnost da vremena nedostaje upravo tamo gde se pretpostavlja da ga ima u izobilju. Onaj preostali postotak koji misli da ima vremena nema knjiga. Duhovnu snagu, možda? Onaj ko nije sa njom ušao neće sa njom ni izići. MOĆ SE UNOSI U STVARI – IZNOSI SE JEDINO NEMOĆ. Naivno je uobražavati da okolnosti stvaraju nitkove.

To je gola metafizika situacije. To je moral od koga je napravljena mašina za mlevenje mesa. Ko je mogao da bude “cinker” – doušnik Uprave, taj je to sigurno i bio. Ko je mogao da bude samoživ, taj je to i bio. Svi su bili ono što jesu, a ne ono što je od njih napravila osamljenost. Za naravi zatvor je samo jedno pijanstvo duha. Osim tuberkuloze koja se može izlečiti, i osim prijatelja kojih se može osloboditi, zatvor me je ostavio netaknutog.

To kažem da se mladi ljudi ne bi podavali iluzijama. Ja time ne kažem da mladi ljudi ne treba da idu na robiju, nego samo da od nje ne očekuju suviše. Ne, naprotiv: valja očekivati samo ono što smo u nju uneli. Ako bi neki Genije mogao predložiti bolju utehu osuđenim diletantima osim Iskustva, Obrazovanja i Duhovne snage, ja bih bio prvi spreman da tu utehu isprobam. Još nešto: treba li imati poverenja u memoriju čoveka koji ima jake razloge da izvesne stvari zaboravi.

Naše pamćenje je najefikasnije sredstvo laske. U njegovo ime nemoguće je ma šta obećati. Ja ću se iskreno truditi da događaje opišem onako kako su se oni odigrali. Ali pošto je moja iskrenost u službi moje ličnosti to još ne znači da su se oni odista tako odigrali. Osećanje koga ću imati kad završim ove redove pokazaće mi koliko sam uspeo.

No comments: